Њена дела ускоро ћемо моћи да видимо од 9. марта на изложби “Connecting the Future: Млади уметници из Србије и Холандије” у београдској Галерији ДОТС, уз радове још седморо ауторки и аутора из ових двеју земаља. У својим пројектима Yулијет истражује личне и друштвене конструкте који носе извесну вредност. Искуства, мапе чулних надражаја и приповести испреплетане су у једну нит која се непрестано изнова преде и једнако дозвољава како порицање тако и присећање..
Какво је ваше виђење концепта предстојеће изложбе у Београду и њеног значаја за повезивање младих уметника и уметница из Србије и Холандије у овој етапи ваших каријера?
– Пре свега, веома сам узбуђена што ћемо излагати у ДОТС галерији одмах након изложбе фантастичне уметнице Кики Смит. Истински ценим њен рад и начин на који је њено стваралаштво еволуирало током година. Такође, веома ме радује сарадња са ДОТС галеријом и Фондацијом јер се и лично водим друштвеним вредностима које њихов тим промовише. Мислим да повезивањем стваралаца из средина различитих колико су то Србија и Холандија може настати заиста стимулативно креативно окружење те значајне прилике за сарадњу у будућности.
Како бисте описали Вашу уметничку праксу посетиоцима изложбе који досад нису имали прилике да се сретну с Вашим радом?
– Својим радом настојим да преиспитам однос уметности и заната, као и значење термина „ликовна уметност“ из визуре данашњих културних институција. Истовремено, бавим се и самим конструктима „уметности“ и „заната“ као усвојеним категоријама. Имам осећај да идеје суприсуства и „спектралног наслеђа“ налазе одраз како у мојој уметничкој пракси, тако и у мом приватном животу. У последње време усредсређена сам на шивење и везење као поступке очувања сећања, задржавања и обнављања. Посматрам и изнова се враћам фрагментацији и њеним појавним облицима које препознајем у природи, симболима и везеним шарама. Заокупља ме идеја да ручни рад подстиче обраду сећања и поновно интегрисање личности у временима када смо суочени с емотивним потешкоћама.
Често се у раду враћам анимизму – концепту духовног својства предмета или материјала – који се огледа у начину на који се с годинама грађевине, предмети и вегетација трансформишу, старе и одолевају зубу времена. Такође, истраживала сам питање „душе“ коју имају наслеђени или сакупљени предмети, односно, сећања похрањених у стварима и материјалима, што изражавам кроз различите отиске и трагове које остављам на текстилу и папиру. Ти радови проистичу из сопствених сећања на разговоре, предмете и призоре – сећања која се испољавају кроз прикупљање тих „сувенира“ и отискивање њихових непатворених површина на тканину.
Подједнако ми је важно то што моји радови углавном нису урамљени, тако да их и најблажи поветарац који у просторију допре кроз отворен прозор или покрети људи у близини могу померити и учинити делом динамичног окружења. Зато их доживљавам као визуелне стимулансе, који делују на место, на локацију, на особу. Такође, имам осећај да је управо поновљени поступак отискивања поменутих предмета начин да се изнова враћам одређеним сећањима и поново их проживљавам. Предмети које ја отискујем или сликам постају апстрактни и прелазе у нову раван постојања и међусобне интеракције. Овим радовима ја дајем појавни облик идеји да један предмет има ту моћ да нас повеже с другим људима те да буде извориште најразличитијих значења током година у којима прелази из руке у руку, од једног до другог власника. Отисци у рђи, као и отисци на коришћеној тканини подражавају природне процесе комбиновања и рекомбиновања, што за исход има мембрана којом је један предмет или материјал ограничен у циркуларном протоку времена постаје све порознија и обухватнија.
Које технике преферирате у раду?
– Волим да се посветим остацима и траговима. Зато често користим материјале и тканине на којима се могу уочити трагови коришћења у облику боје или мастила који су настали ненамерно. Тиме они стичу одређени степен аутономије. Моји радови често приказују процес постепеног пропадања током времена. Често се служим ониме што сам претходно одбацила или што ми је преостало од претходних радова јер у таквим материјалима препознајем пренесено значење нечег што је без умишљаја оставило трага на њима, нечег што ја доживљавам као „симбиогенезу“ с осталим предметима и материјалима које прикупљам и с којима живим у свом студију. Такви су радови за мене попут духова пређашњих материјала. Такође, свесна сам начина на који ручни рад иглом и концем подстиче самооткриће и оснаживање у периодима транзиције, пошто материјални предмети који у тим процесима настају похрањују сећање на такве трансформативне тренутке. Сигурна сам да није могуће гледати везене и шивене предмете без примисли о наративу који стоји иза таквих предмета, односно, без повезивања с руком уметника која их је створила. Пођеднако ме заокупља идеја интуитивног и медитативног процеса везења као записа личног искуства и опоравка, али и као сопственог потписа.
У Амстердаму сте иницирали Laurel Project Space, у оквиру којег сте организовали бројне групне изложбе. Мислите ли да као уметница у данашње време морате да учествујете и у организационим аспектима изложби, или је то једноставно ваша лична жеља?
– Ко-иницирање и вођење тог пројекта за мене је било непроцењиво. Научила сам толико тога с чим нисам имала прилике да се сретнем у току формалног уметничког образовања. Жеља нашег тима била је креирање уметничког простора у коме ћемо и сами стварати и излагати – где ће уметници бити адекватно плаћени за свој рад и моћи једни од других да уче и међусобно сарађују. Рекла бих да студирање, планирање и имплементација практичних детаља у организацији изложбе, као и контакт с уметницима, ауторима, графичким дизајнерима и гостујућим кустосима, истински шири наше видике, док мене лично чини свеснијом своје уметничке праксе и вичнијом ауторефлексији. Осим тога, много тога се може научити у сарадњи с осталим члановима тима, нарочито због тога што свако од нас колективу доприноси својим јединственим знањима и вештинама.
Никола Марковић
