– Изузетно ме весели овај концерт са далматинском клапом „Смрика” у новосадској Синагоги. Ово ми је први пут да наступам на овом репрезентативном месту и верујем да ће публика заједно с нама уживати у овом предновогодишњем концерту, као што је публика уживала претходних година на нашим наступима у Београду – каже Франо Ласић за „Дневник”.
Никада нисте крили да сте жртвовали музичку каријеру због глумачке. Постоји ли, из данашње перспективе, због тога одређени жал? Или се држите девизе да за проливеним млеком нема смисла плакати?
– Стицај околности је био такав да сам након издавања првог па и другог албума пуно снимао филмова и ТВ серија и једноставно није било времена за озбиљније ангажовање на музичком плану, јер ја сам првенствено глумац,а тек с времена на време и певач. Тачније, глумац-певач (смех). Кажем то јер никада нисам умишљао да сам велики певач, има, наравно, далеко бољих од мене, али без обзира на то, када год певам - певам из љубави и с душом. Публика то зна и таквога ме и поштује и прихвата, што је дивно сазнање.
Ваша се дискографија зауставила на два албума и једној компилацији. С обзиром на интензивнији повратак у воде музике последњих година, може ли се очекивати да се у скорој будућности та дискографија ипак обогати?
– Често сам говорио о томе да бих желео да објавим неке нове песме, нови албум, па и даље размишљам у том смеру. Но, како нас је, на жалост, напустио мој драги пријатељ и композитор Ђело Јусић, није лако пронаћи некога ко би ми у сличном музичком изразу написао неке нове песме... Можда бих на том новом музичком изазову, могуће, помало кокетирао и са џезом, али напомињем да је најважније да то буду песме у којима се могу пронаћи, што у текстуалном што у музичком смислу, тако да још увек трагам... Разговарам са композиторима и чекам прави тренутак ако се појави неки предлог за сарадњу који ће у потпуности задовољити неке моје визије тог новог албума.
Својевремено сте и сами певали у клапама. Да ли је то и основни разлог што сад у Нови Сад долазите са клапом „Смрика”? Шта то другачије доноси клапска песма?
– Волео сам певати с клапама и оне су у једном периоду мога живота биле свакодневница које ме радовала и јако сам у таквим необавезним клапским дружењима уживао. Тај клапски музички израз ме увек интригирао, јер глас је инструмент за себе, па када се неколико гласова споји у целину - звучи као оркестар. И управо је то оно што ме потакло да направим концерт с клапом, с тим да сам желео одабрати не искључиво аутохтоне далматинске песме, него и разне друге, поп и рок, стране и домаће, које су током мог живота биле хитови. И онда такве песме извести у клапској обради.
У једном периоду сте интензивно сликали. Пронађете ли и данас довољно мотива да се прихватите боје и платна?
– Морам признати да се доста дуго нисам прихватио киста и сликао, иако и дан данас волим узети оловку, креду или угљен и радити скице за нешто што ћу једном, када ме ухвати инспирација, уз потребно слободно време, преточити у слике. Сликање ме смирује, па као и у другим врстама уметности, могу се томе предати и уживати у стварању, осликавању својих идеја, визија или маште. Претакање тога на папир или платно,те испуњеност и задовољство стварања је нешто што нема цену. Али морам напоменути и то да и када не сликам, имам срећу да могу да уживам у стварању слика-колажа, које моја надарена супруга Милена ради, јер ми је предивно видети уметницу која толико предано и са великим ужитком ствара своје слике... И срећан сам човек, јер поред себе имам вољену особу која, осим што је једна дивна, племенита, добра, паметна, марљива и лепа жена, има у себи тај богом дан талент за уметност и лепоту стварања... Тако да таква и мени увек даје ветар у леђа у мојим уметничким стремљењима и остварењима.
Стиче се утисак да сте с годинама све активнији - можда не толико на филму, али на телевизији свакако, као и у музичким водама. Да ли и у Вашем случају важе Шербеџијине речи да „људи који су дотакнути уметношћу - потиру време”?
– Уметност је део мене, тако да нити један тренутак који је посут неким „уметничким невидљивим прахом“ није потрошен узалуд, ако ни због чега другог, оно због оплемењивања себе као људског бића. Ево, управо пре неколико дана сам завршио снимање играног филма „Елегија Ловора“, младог и врло надареног црногорског редитеља Душана Касалице, у којиму сам играо главну улогу, а који сам баш с гуштом снимао. И веселим се премијери - која ће се највероватније догодити на Берлинском филмском фестивалу - јер смо сви као екипа заједно дисали тај уметнички ваздух стварања... Управо је то оно што нас све као личности надограђује и оплемењује.
У најави концерта у Синагоги потенцира се путовање кроз време. Како је уопште замишљен тај времеплов?
– Желео сам овим концертом прошетати својим животом, кроз године које су неким својим песмама оставиле траг у мени, али верујем и у свима нама. Желео бих провести публику кроз нека лепа времена безбрижности, романтичних ноћи и шетњи уз море, подсетити их на песме које смо некада певушили слушајући их са ЛП плоча на игранкама или, пак, уз Радио Луксембург... Зато позивам Новосађане да дођу и запевају заједно са мном, заједно с клапом „Смрика”, у том нашем “музичком времеплову”.
М. Стајић
