ГМС у Паризу: О српским сликарима на француском језику

ПАРИЗ: Галерија Матице српске ће током трајања изложбе Слике пролазног света. Односи француског и српског интимизма”, која је прошле седмице отворена у Културном центру Србије у Паризу, организовати сваке суботе стручна тумачења поставке на француском и српском језику, које ће водити Дуња Јеленковић, сарадница Галерије и историчарка културе.
gms pariz
Фото: Facebook (Galerija Matice srpske)

А прво стручно вођење организовано је, само дан по отварању изложбе, за колеге кустосе из Центра Помпиду и Музеја Лувр, као и заинтересоване посетиоце, који су од саме ауторке др Дијане Метлић могли да нешто више чују о српским сликарима тзв. треће и четврте генерације, који су прихватали део париске сликарске културе и уметности Пјера Бонара и Едуара Вијара. Ова уметност је, подсетимо, ближе одређена као интимизам који је „откривајући нехеројску страну живота, отворио своје просторе сребрној и сањивој атмосфери и малим, наизглед безначајним стварима.“

Подсетимо, на изложби, подељеној у четири целине, ближе су одређени тематски оквири интимизма. Сликарство прожето атмосфером спокојства и тишине која исупуњава градске пејзаже, мртве природе, ентеријере и фигуре у њему, представљало је заклон од притисака средине, један облик бекства у сопствену собу која чува од неизвесности спољашњег света. Богдан Шупут, Коста Хакман, Љубица Сокић и Пеђа Милосављевић пружили су интимистички поглед на француску престоницу, потврђујући удаљеност од импресионистичког, панорамског приказа спектакуларног града. Посебно, композиција Кафана у Паризу која је издвојена као заштитни знак изложбе, која показује, можда неочекивано за интимизам, један другачији ноћни Париз који је својом узаврелом атмосфером и омамљујућом џез музиком подједнако привлачио наше младе уметнике.

Подједнако битна целина изложбе посвећена је најважнијем мотиву интимистичког сликарства: ентеријеру и женској фигури у њему. Потрага за властитом историјом у којој се увек појављује романтизовање одређених простора карактеристична је за готово све ентеријерске композиције. Интимистички доживљај жене у опусима Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића, Милана Бутозана, или Ивана Радовића, обликован је под непосредним утицајем вијаровске и бонаровске опсесивне везаности за традиционално схваћене феминине просторе одређене доминантном буржоаском концепцијом жене као инспирације и узорног бића. За Марка Челебоновића или Веру Чохаџић то су, како наводи др Метлић, поетски простори претворени у енигматичну, чаробну позорницу на којој изабрани предмети стичу самосталност, постајући симболи дома и заштите.

Фото: Facebook (Galerija Matice srpske)

Овом делу поставке придружује се и једини изложени Акт у ентеријеру, Ивана Радовића из 1933. године, којим се упућује на интересовање српских интимиста за вечну уметничку инспирацију женским шармом. Она у Радовићевим погледима на идеално тело супруге Олге остварује најнепосреднији дијалог с Бонаром и његовим представама животне сапутнице Марте Мелињи. На крају, одабрана дела Пеђе Милосављевића, Љубице Сокић и Миленка Шербана, настала у току шесте деценије XX века, говоре о трајању интимистичке поетике и након Другог светског рата. Она упућују на чињеницу да се интимизам не може сагледати само као сликарски правац XX века, већ подразумева специфичан однос према свету.

Е.Н.Л.

EUR/RSD 117.5563
Најновије вести