Али, тешко је и замислити да Харис Пашовић у Новом Саду већ дуго нема представе која се игра или памти на репертоару, што ће сада бити у прилици да уради у Српском народном позоришту, где теку последње пробе пред премијеру “Мефиста” по роману Клауса Мана, у копродукцији са Фондацијом “Нови Сад – Европска престоница културе”.
Имали смо прилике да пре неколико година видимо Вашу представу “За шта бисте дали свој живот”, која је настала у оквиру мастер студија глуме на АУНС, али чега се Ви сећате?
– Радио сам један улични театар ’88. ја мислим, пред отварање Стеријиног позорја. То је било занимљиво, пуно људи се окупило, а ми смо устрчали на крају тог перформанса уз степенице и пали као мртви испред улаза. Гости су морали прескакати преко наших “мртвих” тела, што је био стејтмент нас младих уметника који се буне против естаблишмента. А онда сам 2017. у Југословенском драмском позоришту срео Мргуда Радовановића, којег ја јако волим као великог глумца, радили смо заједно “Буђење пролећа”, а и као дивног господина. Каже он мени: “Јао, нисам вам никад рекао, гледао сам једну вашу уличну представу пре 30 година и то је најбоља улична представа коју сам икад видео.” У првом тренутку нисам знао о чему говори, а онда сам се сетио и баш ми је било лепо. На жалост, то је био наш последњи сусрет, јер је он после преминуо. Тако да што се тиче Новог Сада, то је била последња представа на којој сам радио, до пре шест година, када сам радио “За шта бисте дали свој живот”. У Новом Саду сам завршио академију и формирао се професионално. Доживљавам га као свој други град, поред Сарајева у којем сам се родио и одрастао. У Београду сам направио своје највеће професионалне успехе и у та два града се увек добро осећам.
„Мефиста” је у последњих неколико година баш у Новом Саду режирао Борис Лијешевић, а у Будимпешти Андрш Урбан. У чему је тајна актуелности овог романа и његове изазовности за позоришну сцену?
– „Мефиста” сам први пут прочитао баш док сам био још на академији. Та књига је сад већ 40 година са мном. То је ремек дело и велика тема која поставља питање односа зла и уметности. Компликовано је. Када ме је директор Драме СНП–а Милован Филиповић позвао да то радимо, пре короне, доста рано смо се договорили да то буде баш тај “Мефисто”. Онда се касније укључио и ЕПК, а ето, појавиле су се и неке друге представе, што је увек занимљиво зато што мислим да је добро да се велика дела често тематизују у позоришту, јер велика дела имају велика питања на која свака генерација тражи своје одговоре. Ја сам широко захватио у овој представи, нисам сужавао причу, следио сам роман, а чак сам нешто и додао – контекст. Када је роман изашао – 1936 – контекст је био јасан. То је било време успона хитлера и нацизма у Немачкој. Данас контекст није толико јасан и очигледан када је у питању средина прошлог века. Чини се доста далеко. Млади људи не знају баш пуно о томе. Зато сам пожелео да дамо тај контекст, да се види да је то било највеће зло у историји цивилизације. Без тога, комад нема довољну снагу. Тек са тим контекстом видимо тему – уметност у околностима зла.
Роман има нити које га повезују и са Гетеовим “Фаустом”, а има генерација које само дело Више памте и повезују са чувеним филмом Иштвана Сабоа и великом улогом Клауса Марије Брандауера. Како Ви видите све те линије упризоравајући представу у СНП?
– Пошао сам од тога да је нацизам нулта тачка зла ове цивилизације. Ни на који начин нисам желео да смањујем ту димензију. Мене је занимало, у драматизацији коју сам радио сам, да тачно поставимо структуре тог политичког система који је јединствен у људској историји. Олако се данас праве поређења са њим. Ништа што се догодило након нацизма, а у свету су се дешавала многа зла, није дошло ни близу те тачке коју је остварио нацизам. То је оно што је важно и у метафизичком смислу. “Мефисто” Клауса Мана нас се тиче као што нас се тичу Шекспирова дела. Увек препоручујем да људи читају роман зато што филм једно занимљиво, али редуковано тумачење самог романа. Он је ненадоместив. Оно што смо ми покушали да урадимо јесте једна епопеја о уметности у времену зла и односу тог зла према уметности. Мислим да је то занимљиво као позоришни подвиг у сваком времену, а посебно је занимљиво што смо ми због короне морали да радимо мање представе, са мало глумаца, а сада ипак можемо да имамо 40 глумаца на сцени. Мислим да је добар и тренутак због програма “Тврђава мира” ЕПК, у којем су директори Немања Миленковић и Лазар Јованов направили један комплексан оквир за испитивање начина како се гради и одржава мир.
Сад сте ме подсетили на Вашу представу “Европа данас” коју сам гледао у Сарајеву!
– То је Крлежин есеј из 1935. који говори о доласку фашизма у Европу.
Какав је Ваш доживљај Европе данас, позоришта у њој?
– Путујем доста. Задњих година срећем пуно колега и гледам много представа. Слична је ситуација свуда, јер је корона пореметила рад. С друге стране, фрагментирамо се, свако почиње да брине своје бриге и немам добар осећај у вези заједништва. У том смислу, Балкан има више тог заједништва, бар кад је у питању позориште. Има доста копродукција, представе из Србије путују у Босну, Хрватску, Словенију. Из тих земаља представе долазе у Србију. Није то тако лоше.
Игор Бурић
