Скулптуре су најчешће изведене од дрвета, у комбинацији са кожом, крзном или металом. Историчарка уметности Драгана Гарић Јовичић указује да крчећи сопствени пут Перић годинама учи и осваја различите скулпторске и нескулпторске материјале, као и да ретко који вајар поседује толико мануелних вештина и знања, од рада у дрвету до варења у металу. По њеним речима, он намерно руши равнотежу и симетрију, доводећи скулптуру у дисбаланс, а публику у недоумицу. Нема на његовим делима простора за велике наративе – овај скулптор изнад свега жели да нам дочара свој визуелни микрокосмос који је настањен одбаченим предметима, гласним рокенролом и андерграунд ликовима из стрипова. Његове симпатије за приче са маргине, у другом плану често имају и оштру критику друштва у коме живимо.
-Некада инспирацију проналази на отпадима и бувљацима, где одбаченим предметима поклања још један живот, после оног кад су их њихови власници отписали. По томе се чини као да је у духовном сродству са сликарем и архитектом Леонидом Шејком и његовим концептом ђубришта, који је осмислио још пре пола века. Као да су обојица уочили колико је потрошачко друштво данашњице сурово и колико нема места за носталгију, већ само за путању: купи-искористи-одбаци. Иако су на први поглед теме Перићевих скулптура узете из наше свакодневице (кишобрани, ципеле, телефони, аудио касете, миксери, вадичепи), то су само тачке предметности којима овај вајар удахњује нови живот – каже Драгана Гарић Јовичић.- Овај вајар до те мере супериорно влада дрветом да може у овом племенитом материјалу да постигне илузију мекоће животињског крзна, људске коже или патину бронзе, те отуда његове скулптуре као да позивају посматраче да их додирну и успоставе тактилну везу, помало заборављену у овој посткорона епохи.
Подсећајући на један кратак видео, који је уметник поставио на друштвене мреже пружајући могућност да провиримо кроз кључаоницу у интиму његове радионице, Драгана Гарић Јовичић опусује прве кадрове на којима се види детаљ дрвене скулптуре, чује се неки рокенрол који тера ноге да саме плешу, а потом тај разиграни осећај прекида звук моторке која сече дрво од ког се рађа скулптура. И то је уствари тренутак спознаје у коме схватамо, како каже да јединствени, непоновљиви и бунтовни скулпторални опус Миодрага Перића настаје негде на пола пута између музике за плес и звука моторке.
Миодраг Перић (Нови Сад, 1971) дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду на одсеку за вајарство 1997. Члан је Удружења ликовних уметника Војводине, ЕАА Еуропеан Артистс Ашоцатион, Ешен, Немачка. Уметнички директор је и покретач првог вајарског симпозијума у Новом Саду ИН ВИВО. Изложба ће бити отворена до 26. новембра.
Н. П.
