У њеној околини су главне бине и низ малих сцена, ушушканих у дрвеће и бале сламе. Поред поља непрегледни је низ шатора. Право мало насеље живи са житељима малог војвођанског места средином сваког августа, последњих осам година.
- Све су отворенији према нама и пуно нам помажу – прича Жофиа Серда, координаторка кампова Удружења „Вемсикал“ које организује Фестивал “Малом”. Тиме потврђује утисак да људима из Орома не смета мала ноћна музика, па ни јутарња. Атмосфера је изузетно мирољубива.
Разлог за прихватање открива се и повратком на извор приче, када су у иницирању Фестивала “Малом”, управо на журци поред локалне ветрењаче, учествовали и браћа Криштоф и Ерик Асталош, који су из Орома. Од нултог издања, који се звао на енглеском – Виндмил – фестивал је стално растао и развијао се. Испочетка и уз ветар легендарног Ласла Вереша из Малих Пијаца, човека којег су по начину живота звали и индијанским именима, а утицао је на дух многих генерација. Фестивал “Малом” је касније поптуно преузела екипа „Вемсикал“, да би постао незаобилазан догађај за сваког ко држи до културног благостања.
- И ми смо се полако отварали. Испрва је “Малом” био мали фестивал, углавном са учесницима и публиком из Војводине и Мађарске, а од ове године је пуно људи и из Србије, имамо много више странаца... И даље, нема гужве, нама је три хиљаде људи за три дана сасвим доста. Не желимо да будемо превелики, мејнстрим фестивал, попут многих других – задовољна аутентичношћу “Малома” наставља Жофиа Серда, која уз Тамаша Хорвата, задуженог за музички програм и Дору Олах Оња, главну координаторку, чини организаторску базу „Вемсикал“. Поносна је што у организацији сваког издања окупљају велики број волонтера и што су припреме и брига за све догађаје апсолутно засновани на жељи да свима буде лепо.
Уживам још мало у ренесансном амбијенту фестивала, разгледам плоче, заставице, украсне сијалице, скулптуре, духовито организоване зоне за одмор, по узору на салаше, ненападне штандове са пићем и клопом малих војвођанских произвођача. Све мирише.
Гледам у програм, главна бина, оригинално названа – Битанг стејџ: Сара Ренар, Коикои, Бохимиан бећарс и Парно грац, Хенџ, Фолкбит, Караван пасе, Репетитор, Дева, Нејкед, Хармалек...
- Хајде, брзо, ово мораш да чујеш! – зову ме сви из екипе домаћина. Почиње концерт Би Си Ју Си.
- Шта?! – питам изненађен.
- Видећеш, најбољи афробенд на свету – обећавају. После пута из Новог Сада, делом чак и земљаним путем, кроз кукурузе и сунцокрете (хвала Гуглу), после првог сусрета са фестивалском атмосфером, осећајем да сам тотално ван координата актуелног света, све им верујем.
- Биће мало чудно, али прелепо – стиже на почетку свирке још једно обећање, од фронтмена и целог бенда Банту Цонтинуа Ухуру Consciousness (отуд БЦУЦ – Би Си Ју Си). Њихов концерт је енергетска бомба која експлодира читав сат у ритму бубњева и перкусија. Вокалне деонице и читав изведбени ритуал не морају да се унапред познају и разумеју, да би се осетило да представљају све нас, од првог до последњег човека.
- Посветимо сад минуту ћутње свим прецима и будимо захвални што смо сада у љубави сви заједно овде – обраћа се пред крај концерта још једном фронтмен бенда који је одувао, како се то каже, док је публика скачући у трансу музике подизала огроман облак прашине.
Поред јако пуно познатих људи из света уметности, у публици је и Денеш Дебреи, кореограф и плесач, професор Академије уметности Нови Сад. Каже ми да Би Си Ју Си после “Малома” иде код њега и Хенријете Хени Варга. „Летњи биоскоп“ је име центра који воде у Келебији, где се додатно образују бројне генерације студената уметности, архитектуре, музике. Сада ће неки од њих имати прилику и да џемују са Би Си Ју Си.
- Вау! – отима ми се уздах неколико дана касније, долазећи код Денеша и Хени. У непосредној близини озлоглашене бодљикаве ограде која представља границу Европске уније, „Летњи биоскоп“ је велико имање, образовни полигон на којем су видљиви резултати рада и од раније, овај пут укључујући момке и једну девојку из Би Си Ју Си, бенда из Јужне Африке који ће након концерта у Орому и боравка у Келебији, пут Хелсинкија.
И док се скупљају музичари и плесачи са којима ћу нешто касније још једном бити убачен у вртлог ритмова и трансцендирати познате границе - превазићи искуство појединачног бића - поново срећем Жофиу Серда из „Вемсикал“ који организује Фестивал “Малом”. Утисци се слежу, каже, пишу и извештаји који показују како ће и ове године бити око нуле што се финансија тиче, али пуног срца. У том смислу, најзахвалнији су волонтерима и Фондацији „Бетлен Габор“ из Мађарске и Мађарском националном савету Војводине, који их је препознао као културни догађај од изузетног значаја.
- Највише волим те дане пре главног програма, кад припремамо све и организујемо уметничке кампове. С волонтерима кувамо, правимо и украшавамо простор, а посебну пажњу поклањамо заштити природе. Мислим да смо први увели фестивалске чаше од тврде пластике, које посетиоци добију и чувају како би могли да добију пиће. Трудимо се да будемо што ближе зиро вејст и из године у годину имамо све мање смећа. За све на фестивалу се залажемо да буде рециклирано, секенд хенд – каже Жофиа, а мени је у међувремену, проучавајући програмску књижицу Фестивала “Малом”, пажњу привукла садржајност догађаја у којима, током четири дана, пре вечерњих концерата, има свега, од дечјих играоница, преко занатских радионица, до разговора о здрављу, мајкама и бебама, психолошких курсева и социолошких трибина.
Потврду еколошке приче већ сам нашао у томе да се осим селекционисања отпада, посетиоци позивају да користе искључиво сапуне, детерџенте и козметичка средства ручне израде, обезбеђена у свим кухињама и тоалетима на простору фестивала. Храна и пиће су такође познатог, домаћег порекла, а друштвена свест и одговорност организатора налаже да се много пажње поклања и посетиоцима са породицама и кућним љубимцима.
„Најлуђа“ ми је ипак остала анегдота како су једне године, за отварање “Малома”, ангажовали момке из Бикова са малим, пољопривредним авионом. У ниском лету изнад публике окупљене на Битанг стејџу избацили су туце фотографија, портрета које је на фестивалу претходних година правио Мајкл Бауринг, репортер из Велике Британије. Он је након низа светских пустоловина изабрао баш Ором за дестинацију на којој ће да се скраси, а ове године му је објављена и књига кућа и лица овог војвођанског места.
- На тим фотографијама избаченим из авиона су била лица наших посетиоца, а ми смо их са бине позвали да потраже кога год препознају на њима, или чак да тако упознају оне које не знају, попричају са њима – задовољно се осмехује Жофиа. И ја. Иако је недалеко од нас на граници са ЕУ бодљикава жица, а кад се вратим кући очекује ме врућина, скупоћа, најновији сој ковида, директан пренос рата и многих других недаћа које најављују крај света. Ако, и треба. Дон Кихот би био задовољан. Једна ветрењача је освојена.
Игор Бурић
