У таквим околностима интернет и друштвене мреже помажу нам да рецимо у домену визуелних уметности“обиђемо” светске музеје и галерије, као и да “завиримо” у неки од уметничких атељеа. Познати новосадски вајар Младен Маринков обрадује готово свакодневно своје виртуелне пријатеље на фејсбуку сликама својих нових радова. Иако већ годинама ради дигиталне скулптуре, сада је, како каже, сконцентрисан и има пуно времена и почео је озбиљније тиме да се бави. То моделовање упоредо са оним у разним опипљивим материјалима преносио је годинама студентима на Катедри за вајање новосадске Академије уметности где је био професор. У данима изолације није у могућности да оде у свој атеље на Тврђави, који му пуно недостаје, тако да је свео право вајање на ово једино доступно.
Шта је условило ваше интересовање за просторним моделовањем у компјутерским 3Д програмима, како настају те дигиталне скулптуре и шта покреће пут ка слици?
- Сва ликовна дела као што су скулптура, слика и графика, дефинисана су са три димензије висином, ширином и дубином. Сликарство, графика и друге дводимензионалне ликовне уметности које располажу равном површином, у ликовном изражавању имају свакако и трећу просторну димензију, а то је “илузија” простора и дубине. Скулптура и архитектура су дефинисане помоћу три димензије висине, ширине и дубине без илузије. Код скулптуре трећа димензија је реална просторност и могуће је сагледати и опипати са свих страна и углова.
Код 3Д дигиталног, просторног моделовања значајан је управо тај моменат да се реализовани облик сагледа са свих страна и углова како би се добио што убедљивији утисак и илузија просторног облика. “3Д” моделовање користим како бих могао да на “једноставан” начин повлачењем миша уочим, одмерим и сагледам виртуелни просторни облик, скулптуру. Оваквим моделовањем, добијени облик може да садржи још додатних компоненти, односно могуће га је обогатити сликом, светлом, сенком и многим другим елементима и ефектима који могу побољшати ликовни израз и утисак просторности.
Колико је за вајара прихватљив такав начин моделовања када није у могућности да осети материјал у рукама и да ли су те дигиталне скулптуре основа за нека у будућности нова дела у трајним материјалима?
- Као упућен у вајарску креативност од самог почетка мог стваралаштва до данас, моделујем у разним реалним скулпторским материјалима. Материјали које користим у скулптури као дефинитивни израз су углавном бронза и теракота. Једини начин да се колико-толико изражавам у време када нисам у могућности да реализујем моје скулптуре (због изолације) је 3Д просторно моделовање. Код оваквог изражавања користим виртуелну материјализацију углавном дрвета, камена, теракоте... Колажирањем архитектонских елемената из мог окружења обогаћујем жељени просторни облик и подводим га у дигиталну скулптуру.
Основа свега су моје фотографије, углавном Новог Сада у којем живим и проводим пензионерске дане. Овакав начин рада са обрађеном фотографијом је основ и полазиште за многа решења у мом раду.
Надградњом готових и представљених решења, 3Д технологијом је могуће претворити 3Д скулптуру у покретну слику односно прави 3Д надградив и променљив облик. Постоји безброј могућности у виртуелном креирању ових облика. Једна од занимљивих могућности је и креирање унутрашњег простора у дефинисаном облику што се ретко дешава у обради стварних скулптура односно скулптура у материјалу. Озбиљан недостатак оваквих дигиталних облика је у немогућност тактилности. Већина насталих 3Д облика су преводљива у реалну скулптуру. Оваква решења уз велико прилагођавање користим као основу и инспиративну подлогу за будући рад у стварним материјалима. Да закључим, неограничене су могућност 3Д моделовања.
Колико су нове технологије начин да комуницирате са својом публиком, какве су реакције ваших колега и пријатеља на друштвеним мрежама?
- Нова технологија омогућава комуникацију са великим бројем људи из целога света. Захваљујући алгоритму многи моји пријатељи, сличног интересовања, на друштвеним мрежама су често присутни и реагују на оно што радим, као што и ја реагујем на њихову уметност. Такав вид комуникације утиче на препознавање и сагледавање правих ликовних вредности. Уметници у последње време све више презентују своје радове путем ових мрежа и доступни су великом броју људи, што је нови квалитет виртуелног обраћања.
Да ли можемо очекивати да се и на тај начин отвори неки нови виртуелни уметнички простор?
- Познато је да за припрему самосталне ликовне изложбе у некој градској галерији треба пуно времена и стрпљења. Често, када се изложба заврши схватите да је врло мали број људи погледало изложбу, у односу на могућност виртуелног представљања вашег рада. Данас, уметничка дела је могуће представити у измишљном простору галерије, закачити слике на зидове, распоредити скулптуре по вашој жељи, као што то презентују велики музеји попут Лувра, Националне галерије у Лондону и тако даље. Изложене радове појединачно можете детаљно (зумирајући) погледати и то са свих страна шетајући таквом галеријом, музејем или отвореним парковским простором, са изложеним скулптурама већих димензија. Дошло је време да све ово што сам рекао постаје нормално и неизбежно. Срећом, на време сам кренуо у нову илузију стварног. Уживам!
Н. Попов
