Садашња монографија садржајно одговара књизи коју је пре више од пола века објавила Матица српска, с тим што је илустративни део студије знатно обогаћен.
У уводу Медаковић помиње дело Лазара Николића „Српски сликари“ (1895), које је допунио и штампао његов син Владимир. Од објављивања скромне студије невеликог обима учитеља Лазара, учињено је много. Истраживањем постојеће и откривањем нове грађе значајно су допуњене биографије наших сликара новијег доба. Рад на терену, посебно боравак у црквама и манастирима, допринео је новим сазнањима о њиховом животу и уметничком делу.
Откривени резултати публиковани су у виду новинских чланака, стручних радова, студија, каталога изложби, књига. Закључци до којих се долазило били су плод прегалаштва мањег броја појединаца, скромних средстава, недовољних за исцрпнија истраживања сликарског деловања која су се одвијала током 18. и 19. века. Тешкоће око реконструисања давно ишчезлих целина јављале су се и услед непостојања организованог институтског рада, као и систематског прикупљања података.
Упркос многим потешкоћама и препрекама, нису изостајали резултати. Поред забелешки и радова који се односе на животописе и дела наших уметника новијег доба, појављује се друга значајна монографска студија о ствараоцима овог периода. Реч је капиталном делу Милана Кашанина и Вељка Петровића „Српска уметност у Војводини“ (Нови Сад, 1927), у којој су написане прве озбиљне странице „о предсеобном стваралаштву у Подунављу“.
Осим што је имала прекретничку улогу у нашој историји уметности, ова књига биће незаобилазно полазиште многих студија већине наших бароколога. Као млади историчар уметности, Медаковић ће радити у Музеју кнеза Павла чији је директор био Кашанин. Он ће написати огледе о значају Вељка Петровића и Милана Кашанина за нашу историју уметности, који ће наћи место и у његовој књизи „Истраживачи српских старина“ (Београд, 1985).
Доста времена проћи ће до изласка следеће велике синтезе која ће наићи на такав о?ек у нашој уметничкој историографији. Тај значај понеће управо Медаковићева монографија „Српски сликари 18-20. века“, објављена 1968. године. Аутор је у време њеног изласка научник са завидним музеолошким и теренским искуством, који је већ деценију и по радио као предавач на Одсеку за историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Поред сликара који су били део његове уже специјалности, чија се активност одвијала у 18. веку (Христофор Жефаровић, Јанко Халкозовић, Захарија Орфелин, Теодор Крачун, Јаков Орфелин, Теодор Илић Чешљар, Арса Теодоровић), Медаковић ће у својој књизи написати значајне огледе о уметницима који су деловали век касније - Константину Данилу, Јовану Клајићу, Павлу Симићу, Новаку Радонићу, Ђури Јакшићу, Стеви Тодоровићу, Милошу Тенковићу.
Како у наслову хронолошки оквир подразумева сликаре чија се делатност одвијала у 20. веку, аутор се опредељује и за оне ствараоце који су стилски чврсто везани за уметничке покрете претходног столећа. Међу њима, треба споменути - Ђорђа Крстића, Стевана Алексића, Леона Којена, Љубомира Ивановића, Марка Мурата, Уроша Предића и Пају Јовановића. Иако излазе из хронолошког оквира за који се определио, Медаковић зналачки исписује студије које се односе на њихов живот и уметничку делатност.
Један део текстова из књиге претходно је објављен у нашим еминентним часописима (Летопис Матице српске, Зборник Матице српске за ликовне уметности), изложбеним каталозима и пригодним публикацијама. У некима од њих аутор је извршио мање исправке и допуне. Прецизни подаци о листовима, часописима и каталозима у којима су текстови први пут објављени, дати су у оквиру научног апарата на крају монографије.
Аутор у уводном слову скреће пажњу на извесну диспропорцију у обиму испитаног материјала о српским сликарима 19. у односу на наше мајсторе 18. века. У току припремања монографије још увек су трајала истраживања извесног броја стручњака као и самог аутора књиге, о сликарима 18. века. Из тог разлога резултати ових активности нису могли бити обухваћени овом студијом, али су нашли места у каснијим огледима и монографијама о барокној уметности.
Медаковићеви текстови о уметницима, важе за поуздано написане студије о нашим сликарима новијег доба. У свим каснијим освртима на кључне ствараоце 18, 19. и 20. века, оне ће бити незаобилазна библиографска референца. Уочава се то у многим радовима истраживача чија су интересовања и истраживачке активности везане за овај период (Олга Микић, Лепосава Шелмић, Динко Давидов, Никола Кусовац, Миодраг Јовановић, Мирослав Тимотијевић и други).
Од Христофора Жефаровића, преко Константина Данила, до Марка Мурата и Паје Јовановића - у интересовањима Дејана Медаковића пружају се различите епохе српског ликовног стваралаштва. Без обзира што се касније определио за уску област истраживања барокних сликара, целину српске уметности никада није губио из вида. Од кабинетског и музејског радника израстао је у свестраног истраживача, свесног озбиљности и одговорности свог посла.
Синиша Ковачевић
