И актуелно издање овог стручног часописа од националног значаја доноси низ занимљивих рубрика посвећених археологији, архитектури, етнологији, историји уметности, конзервацији и рестаурацији, као и интегративној заштити културних добара. „Грађу“ отвара текст археолога Иване Пашић о методолошком приступу Покрајинског завода заштити археолошког наслеђа на почетку ЏЏ века, а значајан простор посвећен је и темату о обнови звоника на Фрушкој гори порушених у Другом светском рату, чији су аутори архитекте-конзерватори Светлана Бакић и Сава Стражмештеров.
Историчар Ненад Шегуљев наставља да се предано бави Петроварадинском тврђавом, овог пута анализирајући основне елементе војне архитектуре ове фортификације, његов колега Немања Карапанyић истраживао је православне заветне крстове у Бечеју, док је историчарка уметности Весна Каравида из Завода за заштиту споменика културе Зрењанин свој чланак у новој „Грађи“ посветила архитектуре школа саграђених у овом граду између два светска рата. Веома занимљиво је такође и поглавље, чији су аутори Филип Крчмар и Бојан Којчић, о барокном Бечкереку у фондовима Аустријског државног архива, односно о урбанистичком развоју вароши у ЏВИИИ веку, богато илустровано раритетним плановима и цртежима.
Историчар уметности Владимир Митровић и архитекта Александар Станојловић анализирали су у свом огледу панчевачки споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, рад вајара Петра Палавичинија. На конкурс, који је окончан крајем јуна 1931, стигло је чак 25 предлога и прва награда припала је, по оцени оцењивачког одбора на чијем је челу био ликовни критичар Бранко Поповић, решењу Томе Росандића. Велики уметник ипак није добио прилику да то решење и реализује, већ је израда споменика поверена Палавичинију, који је био другопласирани на конкурсу. Разлози зашто је дошло до ове промене никада нису саопштени, али се претпостављало да је Палавичини добио посао захваљујући пријатељским везама са породицом Карађорђевић. И његов рад је постављен на централни градски трг у октобру 1932, где ће остати до 1941, када је уклоњен, с тим да ће камено постоље са неколико степеника опстати још две деценије.
Управница Галерије Матице српске др Тијана Палковљевић Бугарски и програмски директор ГМС мр Данило Вуксановић посветили су свој темат чувеном новосадском вајару Јовану Солдатовићу, уметнику који је, иначе, дуго година био и председник Управног одбора Покрајинског завода. У овом тексту је најављено и да ће, у сусрет обележавању 175 година свог трајања, Галерија излити Солдатовићеву скулптуру „Двоје“ из циклуса „Бележење човека“, која се чува под њеним кровом, али у гипсаној верзији: „Тиме ће се, као и много пута до сада у историји Галерије Матице српске, преклопити прослава институционалног јубилеја и стваралаштва Јована Солдатовића“...
Нову „Грађу“ заокружују поглавља посвећена интегративној заштити културних добара, те конзервацији и рестаурацији дела ликовне и примењене уметности. У првом архитекта-конзерватор др Славица Вујовић, кроз искуства пројекта „Векови Бача“, указује на логичан след померања фокуса заштите од третмана појединачног споменика ка препознавању вредности свеколиког културног наслеђа једне територије, односно културног предела, те утврђивању система његове заштите и коришћења. Архитекта Светлана Бакић и историчарка уметности Катарина Добрић посветиле су, пак, свој оглед значају израде студија валоризације просторних целина у процесу заштите градитељског наслеђа. При томе се у анализи пошло од Новог Сада и његовог старог језгра, преко Сремских Карловаца, Сомбора и Зрењанина, до Бечеја, Апатина и Сенте.
У Свечаној сали Скупштине општине Сремски Карловци данас ће бити одржана пригодна свечаност, којом ће Покрајински завод за заштиту споменика културе обележити седам деценија рада. У фокусу ће бити монографија „Првих 70 година“, најављено је и емитовање кратког промотивног филма о данашњим потенцијалима Завода, а институцијама које су препознале важност и значај једне од наших најуспешнијих установа посвећених бризи о културном наслеђу и са којима је у континуитету остварена плодна сарадња биће уручене пригодне захвалнице.
На крају, сликарка-конзерваторка Жужана Корхец Пап посветила је свој текст резултатима истраживања сликарске технике будимског мајстора Матије Жеравића, док су се конзерватори др Даниела Королија Црквењаков и Оливера Брдарић фокусирали на генерални проблем испитивања уметничких дела у оквиру конзерваторско-рестаураторског рада, и то у контексту развоја капацитета институција заштите у Војводини. Кроз низ примера ауторке су, ниме, испратиле развој методологије у посматраној области и њено усклађивање како са научним спознајама и светском праксом, тако с друге стране и са развојем „на домаћем терену“ људских ресурса те унапређењем лабораторијске опреме. „После готово две деценије од почетка систематичнијег окретања ка увођењу физичко-хемијских испитивања у конзерваторску праксу, може се рећи да је данас конзерваторима доступан велики број метода“, констатују ауторке, уз напомену да тај систем ипак није централизован, већ разуђен по различитим лабораторијама или установама. Но и такав, настао уз ентузијазам малих група конзевратора и научника, „израстао је у добру подршку пројектима у заштити и проучавању културног наслеђа“.
М. Стајић
