Реч је о представницима епохе српског модернизма – Милице Зорић (110), Косте Хакмана (120), Видосаве Ковачевић и Живојина Лукића (130). После програма посвећеног стваралаштву Видосаве Ковачевић прошле недеље, вечерас од 19 часова публика ће у Спомен-збирци бити у прилици да се упозна се делом Живојина Лукића (1889-1934) још једног аутора из колекције Бељанског. Виши кустос Јасмина Јакшић Субић говориће о овом представнику прве генерације стваралаца који су поред непосредног учешћа у борбама за ослобођење отаyбине у Првом светском рату, заслужни и за успостављање модерне уметности у Србији.
Склоност ка портрету и медаљарству Живојин Лукић показује већ у време уметничког формирања на Уметничко-занатској школи у Београду (проф. Ђорђе Јовановић), а затим у Москви од 1909. до 1913. Краљ Петар га шаље у Рим (1918) где под утицајем савремених ликовних тенденција и дела ране ренесансе артикулише естетски кредо. Настају дела снажног волумена, прочишћених форми и сведених линија која чине темељ модерне скулптуре у Србији. Запажен је од критике која истиче његове камеје и медаље. Поред интимне, бави се архитектонском и меморијалном пластиком. Као стваралац великог талента, префињеног укуса и солидног образовања, Живојин Лукић се најкомплексније изразио у интимној пластици, остваривши аутентична дела врхунских домета, наводе у Спомен-збирци. Портрет је Лукићева омиљена тема од самог почетка бављења вајарством, а у колекцији Бељанског је његов портрет српског сликара Косте Миличевића, највероватније из 1913.
Н. П.
