Тај недостајући лист се налази у Санкт Петербургу и у Русију га је донео тада архимандрит, касније епископ Порфирије Успенски после посете Хиландару половином XIX века. Он је управо и допринео да Мирослављево јеванђеље постане светски познат рукопис.
Када нека вест из културе постане предмет таблоида, што је ретко, појављује се потреба да се запитамо шта су праве чињенице? Управо због тога разговарамо са историчарком уметности Тамаром Огњевић, директорком Артис центра и потпредседницом Националног комитета Међународног савета музеја - ICOM Србија. Огњевићева је ове јесени поставила изложбу у Историјском музеју Србије „Кнегиња Јелисавета – Дуго путовање кући“ која је утемељена на истраживањима кнегињине личне заоставштине и на свеобухватном увиду у историјску и уметничку грађу везану за кнегињу и њене претке из дома Карађорђевића, Романових и Демидова.
– Морам, пре свега, да кажем да ме изненађује баратање непровереним информацијама у овом конкретном случају када је реч о Рериховим сликама. Наиме, све време говоримо о томе да је Рерих поклонио знатан број слика Краљевини Југославији, те да се забога отуђује наше културно добро. То није тачно!
А шта је тачно?
– Николај Константинович Рерих је поклонио само једну слику – „Земља свесловенска“, насталу 1931. године, краљу Александру I Карађорђевићу, док је све остале слике позајмио како би биле изложене у ондашњој Југославији, у Београду и Загребу. Постоји у Рериховом музеју у Њујорку сачувана преписка између краља Александра и Рериха на ову тему, као што постоји списак дела које је Рерих упутио у Београд 1932. године. Из реверса који је сачуван се јасно види да је реч о чак 30 оригиналних дела од којих је 10 било послато на излагање у Загреб, док је 20 упућено у Београд. Из врло поуздане документације којом располаже Рерихов музеј јасно се види да је 1938. тринаест од двадесет слика које су се налазиле у тадашњем Музеју кнеза Павла предато Руском културно-историјском музеју у Прагу, док је седам слика остало у Београду.
Те слике се и данас налазе у Народном музеју у Београду, зар не?
– Да и оне су предмет велике, на полуинформацијама утемељене полемике да наша држава нешто „поклања“ Русима, а заправо не поклања ништа, него уредно враћа позајмљена дела на начин на који то има обавезу да учини не држава, већ сваки музеј где год да је. С, друге стране, Руска Федерација нема никакву обавезу да нама врати 166. лист Мирослављевог јеванђеља, јер је тврдња да га је Порфирије Успенски украо, само спекулација за коју нема баш никаквих доказа. Могао је, на пример, добити тај лист на поклон од ондашњег монашког братства Хиландара...
Да ли је то било уобичајено за тадашње време?
– Није неуобичајено да се једном црквеном високодостојнику, а поготову таквог ранга каквог је био Успенски, направи изузетан поклон. Дакле, ситуација је врло јасна – ми имамо обавезу да вратимо Рериха, а одлука Руса да нам дају Лист за нашу културу изузетно важне књиге је гест добре воље, изузетан пример културне дипломатије.
Да ли се уопште може трговати културним наслеђем?
– По закону у одређеним ситуацијама може, али су за тако нешто потребне посебне дозволе уз битну ставку о томе ко је власник предмета или објекта које је проглашен за културно добро. Илустрације ради, ви или ја можемо у поседу имати вредну уметничку слику или предмет, који су препознати као културно добро, а наследили смо их од својих предака или прибавили на неки други законит начин, рецимо куповином на аукцији. Иако је реч о културном добру власници смо ми и својим власништвом можемо располагати на начин на који нам савест налаже. Међутим, када је културно добро у поседу државе, онда је ситуација неупоредиво сложенија, јер оно дефакто припада свима нама.
Много дела која припадају нашем културном наслеђу се налази у иностранству?
– Питање је на који су начин та културна добра стигла у иностранство. Од тога зависи да ли их наша држава евентуално може потраживати. Ако су као Рерихове слике позајмљене на привремено излагање, па нису враћене, свакако. Ако су продата, поклоњена или завештана на законит начин не постоји законска основа да их потражујемо, осим ако тај неко ко их поседује реши, као Руска Федерација у случају 166. листа Мирослављевог јеванђеља, да нам их врати процењујући да је то добар акт у циљу развијања билатералне сарадње, или из неког другог разлога. Ако су украдена или на неки други начин противзаконито отуђена онда има основа да их тражимо. Да ли ће бити враћена? Хммм... све зависи ко их држи у поседу. Велике су то и сложене игре у којима политика и новац имају кључну улогу. Не морамо даље од Грка, Британског музеја и такозваног Елгиновог мермера, односно великог фриза са атинског Акропоља.
Марина Јабланов Стојановић
