Сања Крсмановић Тасић, селекторка ИНФАНТ-а: Импулс за акцију

НОВИ САД: На конференцији за новинаре у Културном центру Новог Сада, предствљајући селекцију ИНФАНТ-а који почиње сутра, Сања Крсмановић Тасић је рекла да је уткана у његово ткиво већ више деценија.
sanja krsmanovic tasic
Фото: Dnevnik (I. Burić)

Позната перформерка и ауторка, Сања Крсмановић Тасић, позвала је разноврсне и разнородне представе које обједињује телесна сценска акција као примат над говорном радњом, текстом, интелектуалним садржајем, како је то назвала. Замисао је била да се тако побуди реакција гледалаца и преиспита властита улога ван позоришта.

У позоришту се данас много говори о ангажованости, као да је то постало императив?

Постало је. Очигледно је то сад јако важно. По мени, ангажованост је импулс тела, енергија која се подиже од изво?а?а. То је нешто што трансформише особу која гледа представу, оно што је тера да нешто осети у стомаку, да почне да мења нешто.

Шта је за вас алтернативни театар?

Почела сам да избегавам то етикетирање, мада је дефинисање тако нечега потребно, поготово онима који ће да се баве истраживачким послом и анализом форми, жанрова... У личном раду сам била довољно храбра да га назовем есејом у покрету, што не постоји. Нисам имала потребу да то дефинишем режима, него представама.

Алтернативно позориште је алтернатива чему? Ако тако размишљамо, треба ићи на шире и свеобухватније појмове. Примењено позориште, на пример. Трансформативна форма која се надограђује и не може да се дефинише у тренутној фази. Новим пројектима, креативним приступима, моћи ће нешто више да се каже о томе. Све што људи раде, што има публику, а то може да буде и рад с натуршчицима, професионалцима, децо, што отвара душе и комуницира с публиком, може да се назове новим, другачијим, алтрнативним позориштем.

Каква нам је алтернатива, судећи по години ваше посвећености селекцији ИНФАНТ-а?

Ситуација је врло шаролика иако финансијски услови то не диктирају. Јака је потреба људи да раде, да стварају, да се боре, и код нас и у свету. Помало сам била разочарана кад сам видела да неки млади људи нису посвећени истински ангажованом позоришту, позоришту које помера границе, него представама које ће евентуално мало забавити публику. Поражава што је то све актуелније. Раније неко ко је радио ван институција, били су уметници чији је начин рада био неприхватљив или цензурисан. Сад је обрнуто, сад се више баве тезгама, па ми је било јако важно наћи младе људе који верују у трансформативну моћ позоришта и који посвећено то раде, упркос свему, па и комерцијалном аспекту.

У потрази за људскошћује слоган који иде уз вашу селекцију, али и нашу стварост?

За мене је људскост повезана са солидарношћу, са емпатијом, са прихватањем другог, другачијег... Самим тим ако смо према себи човечни, ако радимо на томе, ако се оплемењујемо као људска бића, кренуће то и у средини у којој живимо. Али, људи су толико кренули пречицама, толико прихватају инстант ствари које им трују организам, мисли, невероватном брзином изједајући их изнутра. То није квалитетна храна, као што је то уметнички чин који морамо да примимо да би били здрави, да би расли као људска бића. Толико је зло раширено. Тема која ме посебно дотиче су ширење коцкарница у Београду који је постао Лас Вегас. Постали смо друштво баналности. Рад на себи, на својој надоградњи, јесте надограђивање нашег бића у спремности за акцију, освешћивања одговорности. То је за мене телесност и овај ИНФАНТ.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести