Управо је та четворка приредила изложбу „Медијална истраживања” 1958. у Омладинској галерији на Обилићеву венцу. „Били смо сензација!”, писао је касније Главуртић, наводећи да је њихов естетски став био заснован на дистанци од нихилистичке уметности и тежњи ка традицији, ка интегралном човеку и новој ренесанси којом би се објединиле супротности.
У тематском тексту, објављеном у јануару 1969. у новосадским „Пољима” поводом најављене ретроспективне изложбе групе у УЛУС-овој галерији у Београду, Главуртић је навео да се корени Медиале могу пратити до почетка педесетих у Херцег Новом, где су Уметничку школу похађали Дадо Ђурић и Урош Тошковић. „Тамо је постојала, у клици, фантастична уметност, која ће, у Београд бити пренета доласком те двојице необичних дечака. И ту ће наћи плодно тло, многе младе људе, студенте архитектуре: Шејку, Синишу Вуковића, Вукоту Вукотића, Пеђу Ристића и Владу Величковића. А на Ликовној академији студирају студирају Коста Брадић, Оља Ивањици и Милић од Мачве...”
За Главуртића, раст и стасавање Медиале до те прве изложбе, дакле од 1954. до 1958, представља период међусобних упознавања, зближавања, консолидовања групе на основама заједничког идејног и уметничког концепта, али, како истиче, „у овом се раздобљу осећа и горак укус првих растанака”. „ Били смо јединствени свет, упркос свих супротности. У нашим сликама појављују се реминисценције на класично сликарство и понекад се чини као да симултано живимо у два различита времена. Чак се и реч медиала, игром једнофонетске кабале, разлаже на речи: мед и ала, које означавају све супротности наше дијалектике”, написао је у „Пољима”, уз напомену да су након изложбе на Обилићевом венцу „уследиле године слоге и неслоге; атракције и репулзије”.
У књизи „Од Авангарде до Аркадије” историчарка уметности Ирина Суботић је написала: „Дела која су чланови Медиале понудили, често вештија, вибрантнија и слободнијег духа у цртежу но у слици, покушала су да прате идеје водиље. Било је, међутим, више евокације прошлог, музејског, ренесансног, временом и традицијом прожетог сликарства, но синтезе модерног, бритког, ослобођеног. Њихова херметична појава није била лако распознатљива у та времена која карактерише отварање ка свету, модернизација и духовног и практичног живота, прихватање многих готових формула, потребних овој средини и зато брзо усвојених, која су дошла као замена за тек превазиђену догматску уметност. Својим програмом, делима и понашањем, као ’заговорник дугог памћења’, Медиала је у ликовном животу Београда видно одударала од свега тада актуелног и слављеног као модерно”...
За сликара Драгоша Калајића, који ће, упркос дијаметрално супротним политичким ставовима, са Главуртићем остати у контакту и после уметниковог напуштања Србије и одласка у Загреб почетком деведесетих година прошлог века, „Медиала је јединствена, аутентична појава чудесне кристализације вредности у историји европске културе ХХ века”. „Метафора ’кристализације’ није тек пуки израз реторичке домишљатости него покушај изражавања једног посебног облика заједнице духовних тензија. Посебна својства заједнице Медиала су битно различита од оних које срећемо код уобичајених конфигурација модерне уметности као што су ’групе’, ’покрети’, ’правци’ или ’тенденције’. Сви ти облици организације имплицитно или експлицитно прихватају или изражавају концепцију ‘линеарне’ историје настајања и нестајања, док је Медиала својим највишим узлетима упућена сферама надисторије и апсолуту.”
Кроз низ ретроспективних изложби Медиала ће остати присутна на домаћој уметничкој сцени још деценијама након последњег формалног вернисажа групе, приређеног 1961. на новосадској Трибини младих у децембру 1961, када су, поред Главуртића, своја дела изложили и Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Светозар Самуровић, Синиша Вуковић, Милић Станковић, Урош Тошковић, Љуба Поповић и Радован Крагуљ. Сам Миро Главуртић ће самостално почети да излаже 1964, и то од Београда, Загреба и Новог Сада, до Минхена, Женеве и легендарне поставке приређене у авиону ДЦ-10 на лету Београд - Њујорк. Истовремено улази и у свет књижевности, најпре поезијом, потом есејима, а 1982. објављен му је и роман, који је заправо написао још почетком шездесетих.
– Ја не придајем неку велику важност тој мојој књижевности, мада је било многих који су то схватили и доживели јако добро. Али, ја мислим да се морам одрећи многих ствари из наше младости, многих заблуда – открио је Миро Главуртић у једном интервјуу, истовремено признајући да би у свим властитим уметничким преокупацијама „поезији дао прво место”. – И кад бих хтео одлучивати о томе шта је у основи моје стваралачке егзистенције као основа свега што јесам, била би то поезија. Јер у свакоме од нас постоје подсвесни делови песничких пророчанстава.
М. С.
