трећу таквог типа у својој стваралачкој каријери, а каква у уметничким круговима на нашем и ширим просторима није виђена. Безмало читава површина атријума, који је дуг 44 метра, широк 6,75 и висок 10 метара, биће испуњен „експонатима“ - ликовним елементима који заједно творе композицију, коју је он називао „Кретање простора“. То је уједно и назив изложбе, која се заправо надовезује на претходну, отворену 2006. у галерији „Карловачка уметничка радионица“ под називом „Рађање простора“, а ова пак на изложбу насталу 1990. у склопу прославе три века Сеобе Срба у Сремским Карловцима.
Како је у једном од претходних интервјуа за „Дневник“ сам уметник рекао, у питању је веома сложена скулптура за реализацију, захват у ком покушава да се бави проблематиком простора подстакнут чињеницом да је данашњи човек остао без простора који би могао назвати својим и доживљавати га тако.
Десет кубних метара земље
За оно што ствара Ћапши ће бити потребно око 10 кубних метара земље, што за тродимензионалне елементе, што за реализацију његових замисли у партеру. Специфичност ове поставке и композиције је и у томе што траје колико и изложба. Публици ће бити омогућено месец дана да покуша да ишчита поруке које носи. Када изложба буде затворена, поставка нестаје и враћа се тамо одакле је материјал и узет. У природу.
- Кроз материјале из природе, композиционе елементе од којих стварам одређене облике, покушавам да човеку који је заробљен, по мом мишљењу цивилизацијом и њеним достигнућима, поготово данас у време савремених технологија због којих се људска приватност губи и нестаје, пружим нешто што му је одузето и што би могло да се назове његовим личним простором - објашњава Ћапша. - У суштини сви простори су нам узети, сваки има назив и нечему служи, али су на тај начин изгубљени за појединца и он не може да му мења функцију и назове га својим. Овде покушавам појединцу да понудим простор који нема име, али који ће он да доживи као свој, са којим ће он када уђе у њега да комуницира, и назове га како сматра и осети да треба. Његово је само да уђе, да се ослободи свих предрасуда у тражењу некаквих имена, значења и функција простора, и да покуша да се окрене себи, свом доживљају. Све ово овде има своју причу и кроз ликовну апстрактну форму одашиље поруку, коју човек треба да ишчита до нивоа који он може, без унапред датог тумачења.
По Ћапшиним речима, материјали које користи и технологија коју је у овом пројекту почео да примењује, се ослоњају на традицију градње стамбених објеката од природних материјала из окружења многих култура у свету. Земљу, сламу, дрво, трску користи да гради неке своје форме које јесу апстрактне, али у служби основне идеје.
- Користим природне материјале и облике у композицијама зато што су генетски записани у човеку, и он се, препознајући трску, земљу, сламу, као нешто што му је блиско, максимално отвара према том новоствореном простору и тада се комуникација између простора и појединца може остварити на најдиректнијем нивоу - напомиње наш саговорник. - Сваки човек без обзира на ликовно образовање, треба чим уђе да има позитиван доживљај. Моја идеја је да овај простор одаје позитивну енергију и да се човек када уђе у њега осећа добро. То је важно како би се он отворио и да би његова комуникација са простором могла максимално да се оствари. Настојим да путем облика, материјала, боје - свих елемената који не припадају језику као форми, али јесу језик и то врло читљив за све људе на земаљској кугли, без посредника - створим нешто што ће бити леп доживљај за сваког појединца.
Лазић планира да композицију заврши почетком септембра, што је много краћи период од оног када је стварао претходну, а за њу је утрошио девет месеци, како каже, онолико времена колико је потребно да се роди човек. Садашња изложба се ослања на претходну будући да третира простор на исти, специфичан начин, с том разликом што су димензије атријума, пружиле могућност уметнику коју није имао прошли пут.
- Простор има већу висину и омогућава ми да нагласим вертикале које су врло важне у људском доживљају - прича Ћапша. - Човек када дође у лошу животну ситуацију, има потребу да подигне главу ка небу и то је потпуно природно. Ја ту потребу његову покушавам овде да нагласим и зато ће први део изложбе бити мало тескобан својим обликом. Притискаће човека у физичком смислу да би, када изађе из тога, вертикала дошла до пуног изражаја. У том моменту ће поглед да му сеже до врха и да се заврши у небу. То је нешто што је простор у атријуму понудио, што ћу кроз овај рад покушати максимално да нагласим и искористим. Изложба ће имати и додатну димезију. У једном тунелу ће бити пројектоване фотографије са претходне две изложбе и можда емитован филм о последњој поставци Светлане Миљанић са РТВ-а.
Зорица Милосављевић
