Уводна питања припремила је драматуршкиња Атељеа 212 Јелена Мијовић, која је током расправе рекла и „Брод тоне...“, да би речима „...а ми свирамо на палуби“ њену мисао допунио модератор трибине, театролог др Светислав Јованов.
Јелена Мијовић је указала да је најчешћа пракса (и) данас да редитељи дају предлоге позориштима који ће текст режирати. То отвара питање улоге драматурга у позоришту, које је угрожено и у самој систематизацији рада, односно као легитимно радно место. Такође, уводном речју Јелене Мијовић отворена су и питања разликовања драматурга као драмског писца, као сарадника у креирању представе и драматурга као творца репертоарске политике, идејних смерница једног позоришта.
- Само 14 реплика!?! – навела је, из угла редитељке, Снежана Тришић, искуство рада са глумцима, кад је у питању однос према драмском тексту. За њу је текст само један од сегмената рада на представи, у оквиру којег основну невољу чини комуникација и сарадња између управе, драматурга, редитеља и глумаца.
Из угла драмске списатељице Тање Шљивар, тема трибине истиче нешто што се стално понавља и представља могући извор фрустрације – доказивање потребе за савременим драмским текстом.
- Писци испред свог времена!?! – чуђење је које не може да отклони Тања Шљивар. – Проблеми јесу и у писцима, али и у школовању, изостанку других видова подршке запостављеном њижевном жанру, као што су јавна читања драмских текстова и њихово објављивање у часописима.
Глумца Сашу Торлаковића, који је тренутно и уметнички директор Народног позоришта Сомбор, тема трибине водила је у причу о урушавању институционалног позоришта у Србији, која нити имају, нити могу да запосле драматурге. Торлаковић је ипак изразио оптимистичан став да пут квалитетног драмског текста до позоришних сцена ипак постоји, иако је он у великој мери поплочан личним залагањем и иницијативама.
- Писци опстају ако се после завршетка школовања у прве четири године пласирају на сцену – мишљење је Марине Миливојевић Мађарев, која предаје на Академији уметности у Новом Саду, упућујући их да што раније успостављају жив контакт са позоришним кућама и конкретном раду.
Да драматург треба што пре да постане део рада на процесу стварања позоришне представе, мисли и драмска списатељица Бранислава Илић. Она каже да без практичног рада у позоришту, само образовање не доноси ништа унапређењу ситуације.
Као уводничарка другог дела трибине посвећене савременим драмским писцима, драматурзима, репертоарским и другим политикама, Бранислава Илић се запитала и о улози Стеријиног позорја у томе. Нејасно дефинисан „домаћи драмски текст“, селекторски критеријуми, друштвене околности и трендови, критички ангажман писаца, нове форме и укус публике, само су неке од означених целина на чијем се преиспитивању и систематском раду на унапређењу, могу побољшати и услови за постојеће и будуће генерације драмских аутора и драматурга.
И. Бурић
