Девет представа иностраних и наших трупа одабрао је селектор и извршни продуцент овог фестивала Симон Грабовац, у намери да укаже на то шта позориште позајмљује од других уметности, и како то претвара у позоришни језик из којег се ствара представа.
До овог заједничког именитеља Симон Грабовац је дошао гледајући представе које је селектовао за овогодишњи фестивал.
На Инфанту нема унапред задатог концепта, али како се онда снаћи у свему томе и начинити избор представа?
– Можда нема унапред датог концепта, али, сакупљајући информације о томе шта се догађа у том простору алтернативног и новог театра и бирајући представе, покушавао сам да издвојим неку основну идеју која их повезује. Јер, унапред одређени концепт може да доведе до тога да многе добре представе не могу да дођу на фестивал, а може да “прогута” и неке интересантне, које можда нису сто одсто део тог концепта.
Зато сам накнадно, из оног што сам видео, сабрао оно што ми се учинило да има заједнички именитељ и пронашао га у томе да позориште, бар ово истраживачко, све више покушава да се бави коришћењем искустава, материјала и техника из других уметности. С једне стране, позориште покушава да то искористи, а с друге да томе да нову енергију, снагу, сокове.
Позориште има моћ преображавања, али не мислим то у политичком, него у неком људском смислу, да покреће људе на неке нове чинове, истраживања, на то да почињу да сумњају, гледају критички, проверавају изнова неке ствари, што је јако битно, зато што ниједан наш став, однос према свету, не може да буде вечито исти.
Због скандала на Стеријином позорју одједном је постало веома актуелно питање жирија. Како ћете га ви изабрати?
– Фестивали су јако крхка и осетљива грађа и ту свако ко дуже ради, као ја, зна да је довољна само једна ствар, да прва представа не буде нешто велико и добро, па да фестивал сасвим другачије прође. Исто тако је битан сваки сегмент. Селектори су јако битни за фестивал, морају да осете шта је суштина фестивала и да раде за тај фестивал, а не против њега. Мора се размишљати и који ће људи бити у жирију, јер жири мора да поштује идеју фестивала и све оне који учествују, и да из понуђеног бира оног ко по њима заслужује неку награду.
Наравно, сваки фестивал и сваки селектор може направити други избор представа, а на Инфанту жири може и да изрази своје мишљење на крају о фестивалу, квалитету представа, организацији. Мислим да та комуникација између свих учесника мора постојати, да би фестивал био жив, и да би људи који дођу на фестивал, осећали да он припада њима, и да би сви требало да раде на томе да он успе.
Ми алтернативу као да схватамо више идеолошки, а не као естетску категорију, чак и када је позоришна уметност у питању?
– Ове године сам имао јако велику дилему на почетку фестивала, да ли ићи на варијанту политичког театра, јер очито да има представа које су изазов и које покрећу неке ствари, или бавити се нечим другим. Ја волим политичко позориште, које покреће све врсте друштвених проблема и говори о њима. Међутим, не волим оно које баш упире прстом у неке ствари и постаје сувише агресивно. У том смислу сам био врло скептичан око многих представа које сам видео.
Друга битна ствар је да је ово алтернативно и ново позориште, што значи да тражи нешто ново и другачије, а очито је да се сада ове трупе, или представе, већина њих, чак преко 70 одсто, враћа позоришном језику, истраживањима оног што је основа уметничког израза, основа живота. Можда је то неки парадоксалан одговор и на политички театар, можда смо стварно сувише њиме преоптерећени, јер, у суштини, мало је његово дејство. Човек може с једне представе да изађе гневан, а сутра да настави исто да живи.
У недостатку новца, и због слабашних сезона, институционална позоришта се све чешће окрећу алтернативном театру. Да ли је то промена у репертоарској политици или су само поменути разлози у питању?
– Ту има свега и свачега. Пре свега ми смо, и ту не мислим само на позоришни живот, него на уопште људски, затрпани многим стварима које су небитне. Али, кроз неке морамо проћи и решавати их зато што су присутне. Тако је и с овим. Проблем је, поготово код нас, што није дошло до свести да се савремена уметност мора подржавати, пре свега држава то мора да ради, зато што, ако ње нема, кроз десет или педесет година неће имати о чему да се прича. Алтернатива је по свом основном бићу указивање на други пут, другу могућност, критичко одношење према свему ономе што су негативне ствари у друштву. Она је таква, сама по себи, нешто што прети друштву и оно одмах своје пипке повлачи, покушава да се заштити од тога, и зато нема правог финансирања, ни системског решења.
Да ли је било довољно новца да се све на Инфанту реализује како је замишљено?Да ли је касно добијен?
– Знао сам да ћемо добити новац од Града Новог Сада, нашег оснивача, али доста касно су друге одлуке донете, и, практично, никакве драстичне промене се нису могле урадити. Једино што је остало је да можемо мало комотније да дишемо. Имао сам амбицију да доведем две, три представе, које би биле баш круна овогодишњег фестивала, али, једноставно, то је било неизводљиво, јер не можемо тако касно да потписујемо уговоре за учешће на фестивалу.
Н. Пејчић
