Он је у представи „Јеванђеље по Ф. М. Достојевском“ оличен у мирној и тихој игри глумца Радоја Чупића који скоро све време готово наг ћути и прати шта се дешава око њега, како сладострасно бесне и дивљају, буне се и развијају своје аргументе једни против других, за и против бога, и писац и његови ликови Карамазови, па и други, из бројних других дела. Неколико пута током премијере Чупићу су очи засузиле. Некако сам људски спреман и сигуран да протумачим да то није било из лика, јер старац Зосима са радошћу предаде своју душу богу, каже Достојевски о њему. Ове сузе биле су у вези са Зосимом утолико што је једна од његових монашких порука људима да плачу док сузе не постану тиха радост, пред смрћу и пред свим злим дусима који су у стању да нам се укажу. Само на овом нивоу представа је јеванђеоска, на свим осталим могла би се назвати богохулном, што је негде била и намера писца, односно сваког правог и великог уметничког дела – не да суди и да одлучи уместо оног ко га посматра, чита, него да га увуче унутра, у свет дела, и постави тамо као да је његов властити.
Људима често зна да буде крив сам ђаво. За нешто што су урадили, за нешто што нису, ту већ знају да криве бога. Питање одговорности нам тешко пада.
Од мотива које је изабрао да прикаже у представи редитељ Лоренци, драматург Матиц Старина, екипа глумаца која је била увучена у процес до те мере да се игра Душана Вукашиновића буквално није могла разликовати од личне приче, тема би могла да се сведе на једну једину – има ли бога или нема, односно одакле извиру сва зла овог света. Из ове теме извиру и друга, практично сва остала питања – шта је то смрт, одакле нам обест да проглашавамо себе владарима било чега, какав је однос цркве и државе, оца и сина, браће између себе, родитеља и деце… Деца су невина, шта су она коме скривила!?! Тако се догађа оно што се у свакој правој филозофији показује, па и овој у виду уметничке игре – да нема природе (физике) без метафизике, да нема човека без бога и обрнуто, бога без човека, када о томе закључујемо из антропоцентричне перспективе, која је и у Библији описана кроз Нови завет, долазак и послање Исуса Христа.
Ово је тема над темама, по књизи над књигама, па и песми над песмама, у позоришном издању над свим осталим издањима у последње време Српског народног позоришта. Не чуди што је представу на ту тему режирао баш Лоренци. После представа „Библија, први покушај“, „Ајхман у Јерусалиму“, „Царство небеско“, „Јеванђеље по Ф. М. Достојевском“ је практично логичан наставак и сад већ готово опсесивна тема за овог аутора. Оно што је Лоренци успео да уведе у представу није само филигрански вођена отворена структура филозофских, религијских, етичких недоумица, дилема, исказана кроз фрагменте дела Достојевског у којима се описује убиство коња, смрт родитеља, дечја патња, јуродивост људи и њихова сладострасност као сладострасност инсеката. Лоренци је успео да прикаже оно о чему је, кад смо већ у позоришту, писао још Шекспир, да је човек више него фунта меса. Да је глумац више него његова улога, поред горе наведених, показали су и Димитрије Аранђеловић, Ненад Пећинар, Соња Кеслер, Нина Пророчић Рукавина, Лидија Стевановић, Марија Меденица, који су били пођеднако битни и у конкретним сценама, и као посредници, попут церемонијал мајстора, успевајући да емитују повезујућу енергију која је убрзо захватила целу салу у гледалишту, чинећи не само да се ово дела гледа, него и да се са њим дише и (са)осећа, слагао се неко с виђеним и доживљеним или не. „Јеванђеље по Ф. М. Достојевском“ просто провоцира конфликт, контакт са оним што нам смета, како бисмо га превазишли и прихватили. Готово наивно говорећи – како бисмо постали бољима.
Тај фини меланж личног, глуме и друштвености догађаја као што је позоришна представа, претакање, својеврсна алхемија у којој одлазак у позориште губи границе ми и они, ја и то доживљаја, јако лепо је приказан, распрострт под ноге публике и глумишта. Приказан је тако што је сценограф Бранко Хојник сценски простор, поред гомиле осталих „керефека“, у основи дефинисао као под састављен од паркета с крајева који у централном делу готово постепено прелази у глину, блато. Земљу од које је замешен и човек и његова природа. Ако бар за час пристанемо да заборавимо како изгледа да дефинитивно нисмо сами у свемиру, како нас дефинише и звездана прашина, а не само земља и вода; ако заборавимо како цела ова прича готово никаквог смисла не би имала у једној култури као што је урођеничка латиноамеричка, аустралијска, или пак источњачка, и целу историју двадесетог века и филозофских расправа на тему „с оне стране добра и зла“, психологију машине-човека, које је заиста „пророчки“ видео и антиципирао Достојевски: ако заборавимо веру која је заиста необјашњива него постоји само на нивоу (трансценденталног) искуства, онда слободно можемо да уживамо у представи „Јеванђеље по Ф. М. Достојевском“ Српског народног позоришта. Јер, заборав као трансценденција јесте театарска чаролија. Ако ништа друго, у њему има тога стварно много за ужитак и то не само на нивоу прилично празњикавог задовољства чула. На пример, у том забораву властитог затвора од тела, посла, друштвених улога, слободни смо да проценимо да ли је та наша фунта меса на крају истакнута и као кулиса, или она деца што се чују са звучника, а и виде на сликама, готово у фазону Душка Трифуновића и култног серијала „Шта деца знају о завичају“, да ли је све то пуно духа и која је његова природа. Да ли она античка, али и универзална – дух је лепота, добро и истина, или она немирна људска, уметничка, такође за све иста – дух је слобода да сумњам и да се питам.
Игор Бурић
