По мишљењу селектора, свим изабраним представама, иако разноврсним, заједнички именитељ је мотив сећања и снова.
Изабране представе су: „Ролеркостер“ Јелене Кајго, у режији Милице Краљ (Атеље 212, Београд); „Галеб“ Антона Павловича Чехова, у режији Милана Нешковића (Народно позориште Сомбор); „Што на поду спаваш“ по истоименом роману Дарка Цвијетића, у драматизацији и режији Кокана Младеновића (Српско народно позориште, „Гавела“ Загреб, Народно позориште Сарајево и МЕШ); „Успаванка за Алексију Рајчић“ Ђорђа Косића, у режији Југа Ђорђевића (Народно позориште Београд, Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“ и Стеријино позорје); „Било једном на Бријунима“ Кокана Младеновића (Јоца Арт, Милан Марић и Бранислав Трифуновић, у сарадњи са Центром за културу Свилајнац и Битеф театром).
- Текст Јелене Кајго у комичном проседеу доноси причу о својеврсном генерацијском сукобу, сучељавању неких устаљених, традиционалних норми и обичаја са модерним назорима оних који покушавају да пронађу своје место у хаотичном свету нових технологија… Редитељски поступак Милице Краљ заснован је на доследној и маштовитој инсценацији комада у чијем средишту су експресивне, упечатљиве и духовите глумачке креације – наводи Радоњић у образложењу за избор представе „Ролеркостер“, настављајући образложењем за „Галеб“. - Приступајући једној од најзначајнијих драма у историји светске књижевности на свој већ препознатљив, истраживачки и инвентиван начин, Милан Нешковић са сарадницима и одличним ансамблом сомборског позоришта гради узбудљиву, жанровски хетерогену и визуелно ефектну представу.
Представу „Што на поду спаваш“ Радоњић је изабрао као потресну, интимну и надасве емотивну исповест Дарка Цвијетића о најскоријем, крвавом сукобу на просторима бивше Југославије, која је послужила ауторској екипи да на сцени оживи моћну, катарзичну, опомињућу и уметнички вредну представу.
- Куриозитет ове регионалне копродукције садржан је у томе да главну улогу наратора и актера игра Дарко Цвијетић, који је у врло захтевном задатку и глумачком изазову, одолео примамљивој могућности сценске патетике и са надахнутим партнерима испричао велику, истинску и, у сваком погледу, антиратну приповест – истиче Радоњић.
За Ђорђа Косића, Радоњић наводи да спада у ред наших најперспективнијих младих драмских писаца, што је текстом „Успаванка за Алексију Рајчић“ додатно потврдио, пишући актуелну драму о проблему породичног насиља, његовим могућим узроцима и трагичним последицама, коју је по Радоњићу веома успешно режирао Југ Ђорђевић, проширујући значењско поље комада, творећи представу специфичне позоришне естетике и израза, чији се главни квалитети, поред текста, налазе у опчињавајућој глумачкој игри и необичној визеулности.
- Полазећи од историјских чињеница о сусрету брачног пара Броз са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном на Брионима, почетком седамдесетих година двадесетог века, а поводом снимања филмског ратног спектакла „Сутјеска“, Кокан Младеновић прави нескривено носталгични омаж једној земљи које више нема, али и критички сагледава идеолошко-политичке заблуде које су, извесно, биле један од разлога њеног нестанка – речи су којима је Радоњић образложио свој избор пројекта „Било једном на Бријунима“ Кокана Младеновића који са четворо глумаца проблематизује питање идентитета и наметнутих улога у сложеном друштвено-историјско-културолошком контексту.
За Мирослава Микија Радоњића „Позоришно пролеће“ као један од најмлађих позоришних фестивала у Србији, у протеклих седам-осам година израстао је у важан културни догађај, који публици, али и најширој јавности нуди могућност сагледавања интересантних и уметнички релевантних представа са репертоара српских театарских кућа.
- Размишљајући о темама, жанровским и стилским разноврсностима изабраних остварења за овогодишње 7. издање фестивала, увидео сам да се у свакој од њих проналазе наглашени или дискретни мотиви сећања и снова. Било да је реч о кошмарним реминисценцијама или носталгичном присећању на неповратно изгубљено време, сновима о срећнијој и безбрижнијој будућности или отрежњујућем судару са неминовном стварношћу, свака од изабраних представа на естетски супериоран начин покреће важна питања о времену и околностима у којима егзистирамо. Оне су идејно вишеслојне и осликавају многобројне контроверзе и недоумице савременог света. Из тога је произашао и мото фестивала: „Калеидоскоп сећања и снова“ – закључује Радоњић своју селекцију, предлажући још то да у част награђених, ван конкуренције, буде одиграна представа „Мрачна комедија“ Питера Шефера, у режији Петра Јовановића, домаћина фестивала, Шабачког позоришта.
И. Бурић
