Представа Кад сам био гарав у Позоришту младих: Кад се пева

НОВИ САД: Упризорење поезије. Кад се то каже, на шта се тачно мисли?
g
Фото: Scena iz predstave/Pozorište mladih

Делимичан одговор управо на то питање дали су аутори и актери представе “Кад сам био гарав” у Позоришту младих. Прво је Миливоје Млађеновић укомпоновао песме Мирослава Мике Антића у драмско штиво, затим је редитељ Стеван Бодрожа са надахнутом екипом глумаца (Иван Ђурић, Данило Миловановић, Марија Радованов, Неда Даниловић, Ервин Хаџимуртезић) то штиво претворио у сценску изведбу.

Драмска слобода - могла би се назвати поетика Млађеновићевог комада који преузима наслов, мотиве из приче, песме, изјаве и оно што су о Мики Антићу говорили. Живот песника описује у два, три временска тока. Један из детињства, школе, један из осамдесетих, кафане, затим из деведесетих, а један је ванвременски, “са неба”, данас и овде или увек и свуда. Али место фрагментиране радње је углавном, не толико због истицања духовне идеје бескућништва - улица, то “митско” место “васпитавања”, а заправо одрастања многих генерација 20. века. 

Извесна стереотипна плошност - учитељи су строги, али правични, пандури глупи и затуцани, цигани животни, али несрећни, песници добри и разочарано пијани - простире се кроз цео комад. Период нацизма из Другог светског рата и национализма из деведесетих овлаш повезани, натегнути. Ојачани су редитељском досетком да у једном тренутку пусти говор Слободана Милошевића. Уопште се не види унутрашња логика, сукоби, мотивација ликова, сем онога што их одређује споља, због чега све драмско и јесте у великој мери дводимензионално, неодследно, прозивољно... Отуд не чуди што је шоу украо Миле Дилеја (Данило Миловановић) и његова најраспојасанија појава ромског младића који нестаје у вихору рата, али се враћа у оном из деведесетих, поновићу, без видљивијег (оправданијег) разлога.

Међутим, има нешто јако живо у представи “Кад сам био гарав” Позоришта младих. Емоција. То је редитељ Бодрожа у сарадњи са глумцима успео да извуче у први план, додајући још покоју песму, засењујући доминантне карактеризације-илустрације.

Емоција је жива као што је реч која пева у целости доживљај живота. Изговорена је из, у овом случају веома условно речено, драмских ситуација, али ипак одзвања и делује издвојено, као оно чему ништа друго заправо и не треба, јер садржи све(т) и чува га. Тако су бар филозофи (Хајдегер) описивали моћ уметности певања.  

А тако некако гласи и мој одговор на питање с почетка овог текста - изгледати може како изгледа, деловати како делује, али кад се пева - зло се не мисли.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5753
Најновије вести