Није као све друге, стабилне жене, које знају где иду, шта хоће. Или бар изгледају тако. Она има проблема у браку, на послу...Њен муж има мајку. Код ње иде за викенд, на планину, да се наједе, надише. Код куће, све га стеже. Није добро ни њему.
Ово је сиже недавно премијерно изведене представе „За сада је све ОК“ у Крушевачком позоришту, које је ове недеље посетио Критичарски караван Удружења позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања. Представа је настала као ауторски пројекат редитељке Снежане Тришић, глумаца Биљане Николић, Дејана Тончића, Бојана Вељовића, Николе Ракића, по тексту „Прозор“ Наташе Рајковић, познате као драматуршкиње која је развила специфичан позоришни израз са редитељем и глумцем Бобом Јелчићем. Тај израз подразумева стил писања и игре који произилазе из свакодневних животних ситуација, осећања и мисли које их прате. Театрализацију која је ненападна, али свеприсутна, баш како то режира Снежана Тришић, бирајући и сценографске детаље, попут удобне брачне фотеље, али само једне.
Основни квалитет представе „За сада је све ОК“, подразумевајући да је у њој потребно отворити душу, јесте храброст. Није драма у томе да су Миленине (Биљана Николић) „супранице“ јаче, снажније, него у њој, њеној спремности да покаже своје слабости, своје жеље и потребу да се о њој неко брине, феноменално приказано у сцени у којој се она из жене, супруге, пресвлачи окупана светлима позорнице у Нину Симон и пева „Мy Бабy Јуст Царес фор Ме“.
Врло је квалитетна и изведба других глумаца. Дејан Тончић је бриљантан као Миленин муж. Тешко да би се у једној слици, неколико речи могао боље описати, него што то за њега ради костимографско решење Милице Грбић Комазец – тренерка и кошуља. Његова мука је што не може помоћи ни себи, заменити (штедљиву) сијалицу, а камоли жени. Ни њу не може заменити, ни уз помоћ мајке код које одлази. Бојан Вељовић игра доктора, Милениног шефа с посла. Он је оличење свега онога што Милена и њен муж нису – дрчни, бучни, безобразни, бескрупулозни... Самим тим, он је прототип неког тамо успеха који би требало да буде идеалан за чврстину, постојаност, успешност у овом свету, од којег се много лакше оградити, него идентификовати са њим. Никола Ракић игра пацијента у болници, који у једном тренутку повезује сву муку до тада представљених ликова и решава је са привидином лакоћом њу-ејy филозофије спиритуализма, тапкања, медитације, вежби јоге, дисања, а заправо једним контрпунктом, обилним поетски крвавим сањарењем о Исланду, земљи где су људи – људи, а њихово друштво, природа – друштво и природа који их окружују, које одржавају таквима - чисти, нетакнути.
Глумци Крушевачког позоришта очигледно уживају у ономе што раде у представи „За сада је све ОК“. Сама та чињеница прелива се на публику и надахњује их. Комедиографски отклон отклања тежину теме, отварајући здравије перспективе, чак и кад оне долазе од хипстерског мамбо-yамбо мајндфулнеса.
А где нам је Миленица? Шта би са њом?
Е, па ту је већ квака која отвара врата, или прозор, да се изразимо насловом текста од којег се кренуло, за низ проблема. Промају, што би рекла чувена српска реч, како гласи једна од савремених митологија!
Прво, низ брачних сцена на почетку представе, у великој мери заснованих на низу општих места типа муж не примећује жену, пије пиво, док она, заокупљена једом, не примећује њега, а „деца велика“, и нису неки материјал за узбуђења. Драматуршки фјорд се шири увођењем ликова доктора, па и пацијента, новим низом сада оригиналнијих досетки, али по цену да се изгуби Милена, па и обриси брачног костура. Ако ово интерпретирамо са становишта унутрашње логике, могли би да се извлачимо тиме да је управо таква то прича. Такав живот и природа – претапајућа. Нешто се у нама ипак буни да из комедије ситуације пређемо пут комедије стања, да опште узмемо за индивидуално, да мушки поједу женске, а такву ствар прихватимо здраво за готово.
Игор Бурић
