Има ли њихова веза шанси на успех? Шта родитељство значи за њихов индивидуални живот?
Чак и из ових питања се види колико смо у стању да заборавимо на поглед из дечјег угла. А у представи „Син земље“ Гуниле Боетиус, у режији Матеа Хеђмегија, у суботичком Позоришту „Деже Костолањи“, тај поглед нам је стално испред носа, у првом плану. Дечак Кале (Габор Месарош) је рођен буквално закован за земљу. У земљи. Његови родитељи Ања (Тимеа Филеп) и Бјерн (Борис Кучов) не питају се како је то могуће, него се носе са тим. Ова фантастична драма тако отвара питање положаја деце у свету, њиховог и нашег односа са природом, а елементи апсурда јој помажу да откријемо и једну обичну причу савременог друштва сагледамо из потпуно новог угла.
Представа је и режирана тако као да је савршено нормално све што се дешава, па и кад „дрвочупач“ дође у сред шуме да избави дечака. А прича почиње овако:
- Занесен љубавним појем птица на излету, један пар води љубав и дете које се роди постаје заточеник тог чина и односа између родитеља, истовремено покушавајући да оствари све што му је на дохват руку. Са том разликом да је то у драми, па и представи, приказано тако да дечак Кале не расте у дечјој соби, него усред земље, у природи. То ситуацију симболички и по значењу чини много потентнијом, изоштравајући и односе, односно карактерне особине ликова који се родитељима придружују у старању о детету - Бабе (Андреа Веребеш) и свештеника Кита (Давид Бубош), који до краја активно учествују и у родитељским, и у брачним размирицама супружника.
Дакако да овај драматуршки поступак – половина лика закопана до појаса - подсећа на онај Семјуела Бекета, из драме „Срећни дани“. Огољен до паса и затрпан земљом на сред позорнице, дечак Кале, поготово због корпулентне грађе глумца Габора Месароша који га игра, делује надреално, на моменте кад испружи руке заиста попут неког дрвета. Глумац користи сву моћ оног дела физичког апарата који му је преостао на сцени да низом промена у интонацији, ритму и начину игре, пластично и драмски врло уверљиво прикаже читав дијапазон вербалних и невербалних радњи које приказују дете од његовог најрањивијег узраста, до већ стасалог момчића. Психофизички гледано, овај метафорички поступак, јасно и дирљиво указује на везаност деце за родитеље, као и на њихову потребу за осамостаљењем, развијањем властите отпорности и сналажљивости, како би преживели.
Тимеа Филеп у улози мајке Ање прво веома снажно и страствено штити своје „недоношче“, што ће касније да се прелије у немоћ да ту бригу пружи и издржи, и у потребу за другом врстом излива страсти, у новооткривеној, наизглед слободној љубавној вези са свештеником Китом. Она је стално та која преузима иницијативу, што је глумица знала јако лепо да покаже на сцени еруптивним покретима тела и вибрантним гласом, а малим гестовима грчења, бираним статичним положајима, равном линијом говора када је несигурна, запитана или тужна.
У навали такозваног женског принципа на сцени се Тимеи Филеп барабар придружила Андреа Веребеш као њена мајка, Баба, која је са такође дубоким, али скривеним заносом у гласу и лежерним покретима, у контрапункту Ањиним, заводљиво одавала жену која је то што пролази њена кћерка већ све прошла и сада покушава достојанствено да оде са овога света.
Борис Кучов је знао јако добро да извуче комичне ноте испрва неспретног држања оца Бјерна, касније одлучног да извуче своје дете и спаси га од природе, што ће се показати као узалудна мисија уколико није усклађена са осталим елементима породичне заједнице, па и друштва, у виду социјалне подршке. Кучов је лепо приказао и огорченост, одбрамбени став када после распада везе остаје сам да се брине о сину. Држање у ставу који не дозвољава ни њему да се окрене и крене даље, можда више, а не заједно са сином, у рупу.
Кит Давида Бубоша, иако најмање заступљен у комаду, па и представи, има велике потенцијале за учитавање значења како на име његовог лика - свештеника, тако и у име поступака – пристанака и потреба које има прво у односу на помоћ у подизању детета, метафизичку позадину проблема, а затим и на крајње људску природу, потребу за женом и измаглицом изнад чаше вина и погледа на воду плавог мора.
Све похвале редитељу Хеђмегију који је очигледно зналачки, са идејом и смислом за реализацију, водио глумце и своје сараднике, стварајући представу снажне, сугестивне атмосфере поетичног приказа једне важне, ако не и најважније теме. Музика Криштофа Урбана је ту била најдискретнији, а врло важан емотивно-ритуални елеменат, јер у њеном стварању на сцени осим електронске матрице појањем се придружују и глумачки гласови.
Сценографија Ане Фекете је употребљавајући природне материјале – земљу, дрво, да би у доминантном делу покретног, задњег зида, у ствари неке врсте кулисе која показује струјање ваздуха и фини, непостојани слој заштите од јачих, природних елемената, прешла у потпуно артифицијелни материјал – најлон. Костимографија Кате Пете је сликајући ликове у црвену, плаву, зелену љубичасту и боју земље, сасвим једноставно и нападно, али визуелно јако ефектно и у складу са естетиком целе представе, дала назнаке о каквим принципима се у вези ових ликова ради. Дизајн светла Роберта Мајороша још једном је показао о колико се важном сегменту представе ради, без којега претходно наведени не би имали шансе да дођу до изражаја, а при томе та игра светла знала је да буде и поптуна прича за себе, тачно одређујући фокус пажње гледалаца у стварању доживљаја.
Представа „Син земље“ има још један изненађујући детаљ – крај који је више нешто као нови почетак. Крај који враћа причу на почетак и отвара нови сет питања. Колико смо везани за природу и када се можемо ослободити од ње?
Игор Бурић
