. Прво што се нађе пред очима публике, у овом случају и чланова „Критичарског каравана“ Удружења позоришних критичара и театролога, пројекта под покровитељством Министарства културе и информисања, сценографија је Мие Давид. „Костур“ куће извучен белим линијама, са белим намештајем, на сред позорнице, одмах наговештава да ће промаја да је однесе. Говорећи мање сликовито, решење сценског простора назначава могућност да ће кроз кућу, а и око ње, да се пролази на све стране.
Игра на публику почиње већ од прве сцене. Дејан (Максимовић) неколико пута започиње представу, прекидајући је и гестикулирајући, добацујући у правцу кабине светло-тон мајстора. Лична имена глумаца преузета су из структуре комада. Маријус фон Мајенбург је познат као писац новије генерације, за коју често, у кључу такозване постдрамске естетике, метатеатралности, јединство места-времена-радње, драматуршку кохерентност, обезбеђује то да су и глумци и публика увек, бар донекле, свесни своје позоришне позиције.
А писац се баш заиграо. Са четворо ликова, успео је да представи две породице, једну са и једну без деце, њихов дом и живот кроз бар четири-пет засебних и исто толико заједничких сцена, укључујући и кућну помоћницу, власницу апартмана, сценског радника, инспицијенткињу... При томе, трик је, или боље рећи дриблинг, што није реч о комаду фрагментарне драматургије, него се те сцене, епизоде, смењују у непрекидном ланцу чије карике висе у поприлично апсурдистичком низу. На пример, прва сцена се наставља тако да се Дејану придружује његова жена Биљана (Здравковић), да би убрзо схватили, ако се тако нешто може рећи, да кућа у коју су се вратили с годишњег одмора, више није њихова, него пријатеља којима су је оставили на чување и заливање цвећа.
Већ у следећој, гледамо Вахидина (Прелића) и Драгану (Врањанац), којима је Дејан дете, а Биљана кућна помоћница. Вахидин смува Биљану, отпусти Драгану, а онда они, као срећна породица, иду на скијање, да би се одмах после прешло на сцену журке у којој су они два пара са почетка приче, без икакве рефлексије на претходне догађаје.
Урнебесно, зар не?
Полако. Журка тек почиње. Маскенбал!
У сцени бала под маскама, плеса и испијања коктела, с пуно амбивалентности у оквиру које (ни)је остављен простор за интерпретацију (да, писац се констатно обраћа читаоцу/ гледаоцима), они брже-боље направе свингинг парти у којем свако свакога... Па, знате већ шта. А затим се, са скијања, кући врате Дејан и Биљана, а овај пут нема Вахидина и Драгане, али зато има чудан пакет. Ма, „бомба“, после које се распадне и представа, или како се то у теорији каже – деконструише се. И представа и читав свет (позоришта).
И све би ово било супер, лепо, духовито, да није као она кућа са почетка, празно, бело, никакво. И то мало јарких боја ликова, односа и ситуација, наопако је редитељски вођено, почевши од почетка, па до... Добро, крај је добар. Ни примисли да се, доследно полупаној драматургији, редитељ мало више ангажује и бар испрати шта је писац хтео рећи. Опет пример. Пакет, пакет, пакет! Стално се у драми спомиње, а ми у представи га видимо тек на крају. Не, није упалило „изненађење“, као што је требало оно да се чека са подизањем рампе према публици. Даље - стално нешто смрди, труло је, попут Хамлетове Данске, а у психолошки и емотивно готово потпуно равној игри, не заудара ништа. Па ни апсурд не гризе. Јонеско је још одавно написао „Ћелаву певачицу“, а овде и сада нам је сервирано нешто што би могло да се утопи у неки бизаран водвиљ или најбољем случају булеварску бурлеску. Али, „Перплекс“ у Ужицу није ни то!
Да се разумемо, Мајенбургов „Перплекс“ није баш ремек-дело. Написан више као интелектуална досетка, пун општих места, истина, и духовитих запажања о функционисању савремених парова, па и социјалних, економских и политичких тема, ипак је то све много више овлаш, од неког озбиљнијег ангажмана и захтева. Сем за глумце који дају све од себе и, на првом месту, редитеља, јер „Перплекс“ ипак оставља довољно простора за луцидан третман, а овај Горана Головка, није нарочито духовит, а ни озбиљан. Ако је идеја била да се прикаже безличан, конфекцијски свет (позоришта), попут рекламно дречавих боја одела за Дејана, Биљану, Вахидина и Драгану (костимографија Миа Давид), док је све изнутра безбојно, чак ни црно-бело, онда се у томе успело. Свака част! Овај ниво драме – површност, и припадајућа му монотонија – равнодушност, изашао је у први план, чак и у доживљају представе.
Игор Бурић
