Дела овог знаменитог уметника данас се налазе у збиркама - Народног музеја у Београду, МСУ на Ушћу (овде је смештен уметников легат), Музеја града Београда (легат Владимира Мариновића), Глиптотеке ХАЗУ у Загребу, Умјетничке галерије Дубровник. Током плодне каријере, Плавичини је урадио већи број портрета, декоративних скулптура и украса на фасадама и у ентеријеру, надгробних и меморијалних знамења, као и јавних споменика.
Још у младости Палавичини показује интересовање за вајарство, па на родној Корчули учи каменорезачки занат. Уз хиљадугодишњу камено-клесарску традицију на овом острву (велике радионице потичу још из античких времена), посебно место заузимају скулптори потекли из чувене корчуланске Обртничке школе - Марин Радица, Франо Кршинић, Винко Фабрис. Управо је радионица мајстора Радице прво место где Палавичини овладава вештином дајући зрелије камене форме. Импресиониран талентом младића (поред клесарских, радио је и цртеже Рендићевих скулптура), секретар корчуланске општине му је издејствовао стипендију за студије у Чешкој.
Године 1905. Палавичини одлази на Каменарско-вајарску школу у Хоржицама, а четири године касније постаје ученик Јозефа Вацлава Мислбека на Прашкој уметничкој академији. Издваја се талентом и својим радовима, блиста на студентским изложбама, а као апсолвент у Бечу добија награду за бисту Љубе Леонтића. Влахо Буковац, професор на тадашњој прашкој Академији, обезбедио је Палавичинију израду споменика Валтазару Богишићу у Цавтату (1914). Године 1919, у Прагу отвара своју прву самосталну изложбу. Приметан је утицај Мештровића, као и жеља да у избору тема (не и у форми) изрази идеје “југословенског опредељења”.
С пролећа 1921. настањује се у Београду. Прија му космополитски дух југословенске престонице, испољавање савремених тенденција у уметности, присуство пријатеља који су студирали у Прагу, Кракову, Бечу, Паризу. Снагом веселе медитеранске нарави убрзо се наметнуо и заузео угледно место међу београдским уметницима. Постао је професор на Уметничкој школи, и један од оснивача групе “Облик”. У средини која је била у пуном уметничком замаху, Палавичини је изнедрио нови стил (сам аутор га је називао “спиритуализованим кубизмом”). Резиме ове успеле експеримернталне серије су - “Портрет Растка Петровића” и “Дон Кихот”.
Једногодишњи боравак у Француској (1923-24), била је прилика да сагледа лепоту декоративне пластике на катедралама у Паризу, Амијену и Шартру, али и увери се у величину дела Родена и Мајола. Готово деценију касније, Палавичини се одужио за своје плодоносно путовање, израдивши седам рељефа на дворишној фасади Зграде француске амбасаде у Београду. Уз саме ауторе, дела Палавичинија као и знаменитог скулптора Карла Сарабезола на крову главне фасаде овог здања, радио је Ђузепе Пино Граси. Овај сплитски вајар италијанског порекла је по окончању градње остао да живи у Београду, а његов син Зефирино касније ће постати уредник “Политикиног забавника“.
Као велики мајстор декоративне скулптуре, Петар Палавичини је радио сложене украсе и скулптуре у екстеријерима (Ново гробље у Београду, Ново јеврејско гробље, фигура на пјацети испред хотела “Метропол”), ентеријерима (Дом Народне скупштине) и на фасадама палата и других јавних здања (зграда Аероклуба у Београду, зграда Народне банке у Дубровнику). Посебну умешност показао је у изради монументалних споменика - краљу Петру у Панчеву, цару Јовану Ненаду у Суботици и Карађорђу у Тополи. Током последњих година публика је била у прилици да на неколико изложби погледа значајна дела овог уметника - “Говор бронзе” (Салон МСУ у Београду, 2005), “Покрет у скулптури - Скулптура у покрету” (Спомен-збирка Павла Бељанског, 2008), „Петар Палавичини” (Галерија РТС-а, 2010) и друге.
Синиша Ковачевић
