Тај концепт заснива се на бескомпромисности и посвећености идеји који заступа без остатка, уз све добро и лоше што таква посвећеност доноси. Платио је скупу цену те доследности, али и стекао велики број поштовалаца и обожавалаца, јер принципе није мењао. Такав је и данас у осмој деценији живота, стваралачки и идејно непресушан, посвећен и до краја одан музичкој идеји којој верује више од пола века.
А почео је још давно уз Горана Бреговића и Зорана Реyића као трио Мића, Горан и Зоран. Свирке по Италији и „челичење” по тамошњим клубовима учиниле су да Мића очврсне, „покупи цаке”, усаврши свирање и врати се скоро као комплетан музичар у Сарајево. После одлази и у Лондон па набавља пригодну гардеробу и креће у властиту музичку авантуру.
Његова каријера траје и данас и Милић Вукашиновић са својим бендом „Ватрени пољубац” и даље неуморно свира широм регије. Оригиналан и јединствен, још увек са истим жаром снима нове песме и представља и публици на наступима уживо. Тако је пред Нову годину његов „Ватрени пољубац” снимио нови албум под називом „Живот је ко фол, ако није Р’н’Р”, што је био повод да се са популарним Мићом укратко осврнемо на његово полувековно бављење рокенролом, уз, осврт и на његов актуелни музички тренутак.
Важно је бити увек корак испред свих. Је л’ тако, Докторе?
– Само ко перципира стварност у реалном времену акумулира енергију на време, увек је испред свих и поставља стандарде које је често тешко досегнути.
Зашто је баш Сарајево било најјачи центар забавне музике у бившој држави. Имате ли за то објашњење?
– Сарајево је због своје мултиетничности и мултикултуролошке разноликости било плодно тло за музичко стварање, јер је та атмосфера заједништва изнедрила музичке гиганте на музичкој сцени бивше Југославије.
Прошли сте и кроз „Индексе” и кроз „Бијело дугме”, а крајем седамдесетих оснивате „Ватрени пољубац”. Хард рок бенд за који сте знали да нећете достићи тај ниво популарности, али ћете далеко више бити своји и моћи креативно да се искажете. Да ли је то један од разлога оснивања властитог бенда?
– Још док сам живео у Лондону од ’71. до ’74. родила ми се визија себе као гитаристе и аутора тешког рок звука, што сам касније, након свирања бубњева са „Индексима” и „Бијелим Дугметом” и остварио конкретно формирајући хард рок трио са којим сам и издао најновији албум у тешком року, једанаести по реду.
Шта вас чини посебно поносним у вези са каријером и има ли нешто за чим жалите?
– Поносним ме чини мој животни став да никад не идем линијом мањег отпора нити да повлађујем медерним трендовима, због чега ми је каријера често била у силазној путањи, али је то управо оно због чега сам др за рокенрол.
Зна се да сте за Ханку Палдум направили ванвременске хитове (нпр. „Вољела сам вољела”), исто тако, ваше песме су изводиле и Цеца и Тома Здравковић („Сећаш ли се Сања”). Већина тих хитова су у непарном ритму, а рокенрол је у 4/4 такту, то значи да се прави мајстор као ви сналази пођеднако добро у свим жанровима и ритмовима?
– Када имаш дар за стварање музике не постоје жанровска ограничења када је стварање у питању, без обзира што је моје лично свирачко опредељење тешки рок.
Бавите се и писањем. И у прози сте понекад брутални, али увек искрени. Сматрате ли да вам је ваша аутобиографска књига употпунила уметничку каријеру, или је то био само излет?
– Као јако млад сам много читао и то најјаче писце тако да сам и сам прихватио њихов начин писања, нарочито приликом писања своје аутобиорафије, тако да ми је литерарни стил у рангу светских писаца.
Незабораван је чувени клип на Јутјубу који има више од милион прегледа где ви уз Еру Ојданића стварате песму. Остала је упамћена ваша реплике из тог клипа где кажете: „Нећемо красти од других”, значи ли то у преводу - бити увек свој?
– У Лондон сам отишао да живим највише због тога да постанем аутентични музички стваралац и да осетим неку стварну муку у животу правећи егзистенцију ван музике и та мука је предуслов за оригинални музички израз без копирања и имитирања.
Немања Савић
Фото: Горан Јовановић
