Филм који је у биоскопима за само три дана погледало више од 10.000 људи говори о жени која се нашла у мушком свету и паралелно са акционом, шпијунском линијом радње, фокус је на Вериној интимној, психолошкој драми у контексту тајне њеног порекла. Глумица је у интервјуу за Дневников ТВ магазин открила ко је та „српска Мата Хари”, како су је звали, иза свих шпијунских маски којима је прикривена у најновијем филмском домаћем остварењу.
– И мени је било занимљиво на који начин да истражујем и размишљам ко је Вера Пешић. Постоје неки документи који су из те фактографије, а постоји нешто у филму што је део и фикције. Ја сам, поред тога што сам осећала велику захвалност што сам добила прилику да играм главну женску улогу, имала и велику одговорност јер је она заиста постојала. У разговору са редитељем дошла сам до те нијансе да та Вера постане аутентична, а да, са друге стране, има јаку емоцију иако је окружена у том мрачном периоду изразито мушким друштвом. Мени је било занимљиво да је она до 25. године живота успела све то да поднесе и носи. Чини ми се, као што кажу за неке људе да се роде такви, да могу да поднесу све то, да је и она имала то нешто, а не знам ни да опишем шта је то, нешто специфично у себи да је могла да поднесе све то.
Колико је било тешко изградити тако јак и снажан карактер који се сналази у том мушком свету?
– Јако тешко, имали смо 70 снимајућих дана. Ово је можда највећи обим посла који сам имала до сада. Сваки пут када бих дошла са снимања ја сам изнова читала сценарио, тражила најбоља решења и буквално посветила три месеца свог живота Вери. Зато ми је и дирљиво што сад Вера више није моја, ни редитељева, већ је сада на публици да је упознају.
Ваша колегиница Александра Јанковић нам је једном приликом рекла да је, тек када је добила главну улогу, схватила шта она значи - да треба да се саживи у потпуности са тим ликом. Да ли се то десило и вама са Вером?
– Да, то је један рад, константни, не престајеш да мислиш о лику, али то није мистификовање - будила сам се као Вера, јела сам као Вера (смех). Не, просто сам размишљала о сценарију, сценама тако да ми је то у досадашњој каријери био највећи изазов стварно.
А јесте ли после три месеца лако изашли из Вериног лика?
– Да, то је део нашег посла, али сам била уморна (смех), тако да сам имала паузу и одмор од месец дана јер ми је требало неко време да се мало умирим и уживам у одмору.
Каква су вам била осећања када сте први пут одгледали филм?
– Не волим да гледам себе, а овде ме има у сваком кадру, тако да сам помислила као и увек да је ово или оно могло боље и другачије. Први пут сам гледала док је филм био још у процесу монтаже и тада сам дала неке предлоге и сада сам први пут одгледала финални производ и види се у њему да ми је стварно било стало током снимања и да сам у сваком тренутку размишљала о Вери, али надам се да је публика осетила ко је она и да је мени увек емоција најважнија. Надам се да је то прешло рампу.
Кажу да је на самрти, када су је стрељали, молила да јој не повреде и осакате лице. Шта мислите да ли је то истина и шта нам то говори о њој?
– Мислим да је то део нечега што је тривија о њој, али ми нисмо желели да она у филму то изговори. У таквој ситуацији у којој се она нашла то би било сувишно да то каже.
Рекли сте да је „Вера” филмски тестамент јаких жена. Зашто их до сада није било у српској кинематографији или смо их гледали кроз неке оквире?
– Не знам заиста зашто их нема. То је од светске драме тако, још на факултету ми је, сећам се, било тешко да пронађем коју ћу улогу играти нпр. код Шекспира, то су све углавном мушки ликови. Жене су углавном у функцији. Тако се и до данас наставља и зато су ово вема важни искораци. Ја сам рекла да је посебно важно што је постојало нешто овако истинито. Ја волим да гледам филмове који су инспирисани истинитом причом, то ми је онда још занимљивије и зато и мислим да је ово филмски тестамент баш Вери Пешић, наравно и свим овим правим и стварним ликовима који су је окруживали. Важно је јако за нашу кинематографију да имамо простора за женске ликове. То причам у име свих колегиница, знам када смо чули за овај кастинг да смо сви били срећни што се уопште снима филм о једној оваквој жени, храбро је да су исфинансирали филм у којем је главна улога женска. Мислим да се може, ево Недељко Ковачић је као мушкарац успео да напише један добар сценарио где је у фокусу жена.
Јесте ли због овог лика заиста учили да пуцате пиштољем?
– Да, први пут сам ишла у стрељану, нисам на факултету, јер то некада буде на сценским борбама као пракса, међутим ја нисам ишла и схватила сам да се веома бојим оружја, иако сам увек маштала о томе да ћу имати сцене пуцања, а то је оно што сви ми желимо и волимо када гледамо акционе филмове. Овде није било толико акција, али сам морала да савладам и баратам и била сам успешна. Чак сам погодила у мету (смех), мирна ми је рука па ми је инструктор рекао да имам талента, али ја се бојим оружја и није ми пријало (смех).
Снимамо и наставак „Јужног ветра”
Снимате и наставак серије „Јужни ветар”, како се даље развија лик?
– Ево сутра ујутру у шест имам снимање „Јужног ветра”, нема стајања (смех), да биће узбудљиво, очекује нас доста нових ликова и обрта у сценарију. Мој лик је и даље ту, не бих да откривам јер је безвезе да откријем шта ће да јој се деси, али стварно могу да очекују много. Редитељ и продуцент Милош Аврамовић изнова и изнова диже стандарде па смо и овога пута направили узбудљиву причу. И даље ће мој лик да кида за своју породицу до краја, само су сада околности све горе и горе по њих тако да јој је у свему томе тешко, али је она све способнија и спремнија да стане барабар са људима тог криминалног света.
Чини ми се да сте се прилично чували у каријери и да нисте пристајали на све. Нема вас много, али када вас има то је углавном у пројекту који у старту важи за нешто што би требало да буде квалитетно. Колико је важно у овој хиперпродукцији сачувати себе као глумицу?
– Јако је то важно, са друге стране ми смо сви људи и ово је наш посао, свако жели да зарађује, што је природно, тако да не желим да се правим паметна да ли је то добро или не. Разумем када неко мора да ради, ја имам ту срећу да сам запослена у Атељеу 212, у позоришту тако да ја имам ту сигурност и онда сам мирна да могу да радим и снимам ствари које ме стварно занимају и да имам ту срећу у животу.
Редитељи вам често додељују улогу жена са тајном, оних које су обавијене неком мистеријом. Је л' то отвара велики простор за игру?
– Отвара простор за игру. То су ми неки људи већ рекли да носим неку мистерију, то је нешто што ја носим очигледно у себи. Не носим тајне него тако делујем на екрану - публици и редитељима када ме бирају за улоге. Свако од нас има нешто што је данас или у животу прошао и што не жели баш да да свима, али ти слојеви у животу све нас чине да смо неке изузетне или аутентичне личности.
Владимир Бијелић
