Ни­ни­не му­стре: По­ве­ре­ње

У вре­ме бе­сми­сла ко­ји се на­ме­ће куд год да се чо­век окре­не, те­шко ми је да про­на­ђем сна­гу да ве­ру­јем да је све баш та­ко ка­ко би и тре­ба­ло да бу­де.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

Че­сто ме за­бо­ли не­прав­да, без­о­бра­злук, др­скост, охо­лост, а нај­ви­ше од све­га људ­ска отупелост и глу­пост. А ка­да се то де­си, по­треб­но ми је до­ста вре­ме­на да тран­сфор­ми­шем та осе­ћа­ња у не­што кон­струк­тив­но. По­зна­то ми је да сва­ка емо­ци­ја, па и она ко­ју на­зи­вам не­га­тив­ном, мо­же да до­не­се пре­о­крет и бо­љи­так, али ни­је ми увек ла­ко да се из­диг­нем и са­гле­дам ши­ру пер­спек­ти­ву. Ни­је ла­ко, али је мо­гу­ће, а и ја­ко је ва­жно.

Одав­но сам слу­ша­ла о вре­ме­ну у ко­јем тре­нут­но жи­вим. Пред­ви­ђа­ња ни­су би­ла сјај­на, али се увек го­во­ри­ло о сјај­ном ис­хо­ду. Го­во­ри­ло се да ће на по­вр­ши­ну ис­пли­ва­ва­ти сав муљ људ­ске бе­де, сав от­пад не­срећ­ни­ка за­ве­де­них сла­вом, мо­ћи и пу­ким ма­те­ри­јал­ним бо­гат­ством, али ни­ко се ни­је мо­гао на­да­ти да ће то баш ова­ко да из­гле­да и то ши­ром пла­не­те. Љу­ди ин­те­ре­са на­су­прот љу­ди­ма сми­сла. Се­бе убра­јам у ове дру­ге, јер ме мо­ја ду­ша це­ло­га жи­во­та во­ди пу­тем сми­сла, и ка­да год бих скре­ну­ла са тог пу­та, гад­но бих са­му се­бе по­вре­ђи­ва­ла. Сва­ки по­вра­так био је му­ко­тр­пан, али вре­де­ло је сва­ке трун­ке уло­же­не сна­ге и во­ље да се вра­тим на пут сво­је ду­ше, јер на ње­му је све ле­по и ла­ко. За­то ве­ру­јем да ће та­ко да бу­де и ово­га пу­та, ка­да не во­дим са­мо сво­је лич­не бит­ке, не­го уче­ству­јем у не­че­му мно­го ве­ћем од се­бе. Ра­ђа се но­ви свет на на­шој пла­не­ти. Ра­ђа се свет љу­ба­ви, исти­не, ле­по­те, ху­ма­но­сти, раз­у­ме­ва­ња, по­др­шке и до­бро­те. Са­мим ње­го­вим ро­ђе­њем, мо­ра пр­во да умре све оно што је су­прот­но од на­бро­ја­ног. Ајд' што мо­ра да умре, па ни по' ја­да, не­го мо­ра да иза­ђе на по­вр­ши­ну, да по­ста­не ви­дљи­во, бол­но упа­дљи­во, па да га он­да ле­по ану­ли­ра­мо, па да на­ста­ви­мо но­ви свет да ства­ра­мо нео­ме­та­но. Не тра­жим ви­ше по­твр­де оно­га што од­у­век осе­ћам: ја знам да се ра­ђа но­ви свет. Ни­су ми по­треб­не ни књи­ге, ма ко­ли­ко ста­ре и „исти­ни­те“ би­ле, јер оне слу­же за  про­гра­ми­ра­ње. Тај осе­ћај из­ну­тра, ни­ка­да ме не ва­ра. То је осе­ћај по­ве­ре­ња у про­цес ко­ји во­ди ка нај­бо­љем мо­гу­ћем ис­хо­ду, је­ди­ном мо­гу­ћем ис­хо­ду.

За­то се мно­го не штре­цам на ве­сти ко­ји­ма вр­ве те­ле­ви­зиј­ски про­гра­ми, но­вин­ски члан­ци и дру­штве­не мре­же. Ко­ли­ко год да су ван па­ме­ти и ван здра­вог ра­зу­ма, оне су са­мо по­ка­за­тељ ко­ли­ко се та­ло­га по­ди­же и чи­сти, ко­ли­ко пр­љав­шти­не се кри­је на дну и ко­ли­ко ће­мо лак­ше ди­са­ти ка­да све то јед­но­га да­на не­ста­не. Па­жљи­во га­зим и гле­дам куд хо­дам, да се и са­ма не за­гла­вим у му­љу. Не скре­ћем ви­ше та­ко ла­ко са тог свог пу­та, јер ода­тле све бо­ље ви­дим. Ту је све ја­сно к'о дан. Ода­тле по­сма­трам из­ла­зе­ће сун­це јед­не но­ве бу­дућ­но­сти, јед­ног пре­ле­пог зе­маљ­ског ра­ја, у ко­јем ће сви љу­ди има­ти људ­ске осо­би­не. Она­кве, ка­кве до­не­се­мо са со­бом на овај свет и не­гу­је­мо у ра­до­сти од­ра­ста­ња, све док не поч­не­мо да учи­мо о грам­зи­во­сти, из­дво­је­но­сти, не­за­до­вољ­ству и не­прав­ди. Имам по­ве­ре­ња у нас љу­де, на­ви­јам за нас љу­де, да се се­ти­мо ко смо и ко­ли­ко бо­љи још мо­же­мо да бу­де­мо. Имам по­ве­ре­ња у жи­вот, јер он по­др­жа­ва све што је за ње­го­во до­бро. За раз­ли­ку од љу­ди, жи­вот ни­ка­да не из­не­ве­ри, он са­мо бла­го гур­не, да ме ка пу­ту мо­је ду­ше усме­ри.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести