Ко има среће да му је природа у близини, тај побегне у природу. Ако је ту негде нека река, језеро или море, то је најбоље решење, јер вода има неку чудесну моћ да ублажи и разводњи тешка осећања туге, патње и бола. Дрвеће такође има велику снагу у отклањању разних људских тегоба. Наши су стари знали да се снага враћа када се спава испод храста, док је за девојачке бриге и проблеме била задужена бреза.
Шетња у шуми за мене се показала као најделотворније решење за обнављање енергије и доброг расположења. У пролеће, када живот буја на све стране и када птичице цвркућу своје љубавне песме, шетња по шуми има необично снажно дејство. Тај бег у шуму никада није само обичан бег после којег се све враћа на старо. Шумски бег је нешто друго. Он ме сваки пут подсети на велике истине које ми у бучној свакодневици измичу пажњи. Те су истине описане у једном од Штајнерових дела у којем каже да се прихватање пролазности вежба посматрањем природе, и то дугим посматрањем младих, тек набујалих биљака, које ће постати моћна и велика стабла, а одмах после тога исто тако дугим посматрањем старих, поломљених стабала која се полако разграђују и враћају земљи. То је суптилни подсетник мојој души, која као и свака душа добро зна да је пролазност материје безначајна у односу на бесконачност живота који се обнавља. Као што стабла расту, напредују, а онда старе и пропадају, па се враћају земљи, обогаћујући је за нека нова стабла, тако и свака ћелија у мом организму напредује и ради свој посао док не почне да стари и пропада, па је замени нова ћелија. Пред крај живота, нових је ћелија све мање и тело пропада, али живот не пропада. Он је такав какав је и такав остаје заувек, једино мења свој материјални облик. Живот је вечан, у то сам потпуно уверена, мада немам материјалних доказа за то. Никада нисам ни била љубитељ материјалних доказа, јер материја није вечна. Она је промењива и пропадљива и не верујем јој много. Али зато верујем осећају који имам у вези са животом невезаним за материју.
То је мустра која ми помаже да немам страхове који су у главном везани за пролазност и за смрт. А када немам страхове, онда је мој живот потпунији и смисленији. И то је један непрекидни круг чији се смисао уочава када се посматра младо и старо дрвеће у шуми. Бег у шуму није бег од стварности. Од стварности мисле да беже они који заправо желе да побегну од себе, али трагови које по шуми остављају за собом у виду конзерви, флаша, или трагова од „квадова“ јасно откривају да од себе, таквих какви су, не могу да побегну. Ја повремено у шуму побегнем од онога што ме омета да сагледам стварност онаквом каква јесте, па се вратим освежена и охрабрена потврдом вечног живота који се обнавља. После тог бега будем опуштенија и радоснија и више ништа не буде као што је било.
Нина Мартиновић Армбрустер
