Посматрам све ово као неку врсту затвора у који сам не баш својом вољом, али како правила налажу тако сам затворила све оно што чини свакодневицу ван мог кућног окружења. Дакле, ја сам их стрпала у затвор. Ја сам слободна да без свега тога и без свих њих, у простору свог дома радим шта год хоћу. Иако и даље радим, посао обављам без спремања, шминкања, облачења за посао, не трошим време на тражење паркинга или пешачење до посла и имам много више времена него раније.
Прву недељу сам искористила за потпуно опуштање, појачано вежбање, гледање одабраних корисних видеа, предавања, смејање духовитим објавама, припрему најукуснијих оброка до сада... У следећој настављам да радим оно што ми прија, што ме опушта, чини радосном, а има толико тога: хеклање, израда накита, самомасажа, вежбање, заједничко вежбање са пријатељима преко неке од интрнет веза, најчешће је јога у питању, читање, свирање, певање, прављење сценарија за нека нова снимања... Па чиста милина. У приватном животу разумевање, поверење, подршка и љубав су већ добро пустили корење и то је сада један важан ослонац за стабилније прихватање целе ове ситуације. На друштвеним мрежама нисам активна колико сам раније била, али ми редовно стижу разна обавештења. Нека од њих, а посебно она шаљива, разменим са блиским људима, али их не објављујем баш све на својим профилу. Најављујем предавања само оних људи чији рад лично добро познајем и дуго пратим. Јер свака друга информација није поуздана. Некима верујем, али за мало њих могу да тврдим да су поуздане. Како то можемо да знамо у ово време манипулације невиђених размера? То је један разлог зашто не делим са свима сваку информацију која дође до мене. Други је зато што сам на својим друштвеним мрежама иначе посвећена дељењу сопствених искустава и спознаја до којих долазим на свом развојном путу, много више него што сам склона преношењу туђих знања. Многа туђа знања су имплементирана у мој начин живота, ја их практично спроводим у дело, тј. показујем да ли функционишу. У највећој мери управо то делим и овде са вама, читаоцима ових колумни. Хвала вам од срца на томе и на вашим коментарима.
Волим да ми се нешто покаже, више него да ми се нешто објасни. Више волим пример него дефиницију. Можда због тога и верујем да је сопствени пример најкориснији дар заједници у којој живим. Зато не шаљем ланчане поруке и скоро никада не проследим оне које се завршавају са: „проследи даље“. Сада, када сам стрпала у ланце све ометајуће факторе, па и општи утисак страха и панике спољног света, живим у својој слободи изолације, чинећи најбоље што могу за себе и за све око себе, е сада ја гланцам тај свој лични пример, пресабирам се шта је стварно важно, а шта није, шта стварно има смисла, а шта нема. Први одговори већ полако пристижу и за разлику од ланчаних порука, запањујуће су једноставни, занимљиви, забавни и оптимистични. Утешни су. Готово су исцељујући.
Нина Мартиновић Армбрустер
