Могла сам да се после суботњег поспремања по кући мало одморим, да преленчарим први дан викенда, али некако ми је било драго да могу гледаоцима да препоручим шта да прочитају. Неко сам се време чудила како неколико колега које је позвала није желело да учествује. За новинаре је огромна част и несвакидашња прилика да могу да говоре у првом лицу једнине, да не читају туђе речи, да не обрађују задате теме, него да искористе тај медијски простор да кажу нешто што им је важно. Да поделе информацију од које ће некоме сутра можда бити боље. Они су ову прилику доживели као још једну досадну обавезу. Штета.
Ја сам ту прилику оберучке прихватила. Зашто не бих рекла које књиге сматрам вредним пажње? Некоме ће стварно од помоћи бити мојих неколико предлога уз кратко појашњење о чему се у књигама ради. Можда ће му у тренутку док говорим о књизи синути идеја да је управо тако нешто прави поклон за њега или неког му драгог. Не говорим то чисто хипотетички, него из искуства. Ми нисмо ни свесни колико наше речи, наше сугестије, а поготово отворене препоруке на било коју тему, могу некоме да помогну, да му у важном моменту неке кризе буду светионик и покажу правац за даље. Много пута ми се догодило да ми неко сасвим непознат преприча неку моју причу од пре десетак година, тврдећи да су му те речи снажно утицале на живот. Моје речи испричане туђим речима у главном су ми скоро непрепознатљиве, али порука која се очитава у усхићењу онога ко је преноси, у тек једва приметном светлуцању неког нејасног поноса у очима, јасна је као дан. Порука коју сам тада желела да пошаљем, стигла је на право место у правом тренутку, на прави начин, и постигла управо оно што јој је био циљ: да се нешто покрене, да се нешто промени, да се нешто поправи. Десетине а можда и више људи ради „Тибетанце“ које од срца препоручујем као свакодневно вежбање јер ја то радим већ скоро две деценије и користи су огромне. Ту су и разне вежбе свесног дисања, рецепти за једноставна, а укусна јела, вежбе за уши, масажа за опоравак од дуготрајног гледања у екран... Лепо је када ме изненаде ти драги, непознати људи када ми се после неколико година захваљују на нечему што су чули или научили захваљујући мени. Мој осећај усхићења у том тренутку, не да се описати.
Верујем да је јако важно (осим што је лепо и пријатно) да са другима поделим, оно што увидим, научим, а посебно оно што на својој кожи осетим. Зато сам између осталог у тој емисији споменула књиге доктора Бруса Липтона, биолога који на најбољи могући начин научно поткрепљује тврдње да је наш ум изнад материје и да је важно да научимо да препознамо како наша уверења обликују нашу стварност, а онда, ако нам се та стварност не допада, да је мењамо, мењајући та уверења. Јасно је да уверење да се борбом све постиже, не доноси напредак човечанству које улази у доба подршке, размене и саосећања. Због тога је важно да свако да свој допринос и да подели своја знања.
Нина Мартиновић Армбрустер
