Рече ми конобарица из Јабланице на ћевапима и јагњетини, бацила сам одавно телевизор кроз прозор али вас познајем, ви сте човек из старих добрих времена кад се телевизија и гледала. Таксиста који ме је возио рече немам телевизор, слушам само радио. Изгледа да је нова мода немати телевизор. Шта да кажем ја, који сам фанатик Еон апликације и који докупим све што се може купити на плеј продавници па макар и за динар. Остајем веран мом провајдеру као и фризеру. Такав сам неки човек лојалан. Иако су неки нови провајдери толико досадни да су ми десет пута куцали на врата. Мобилни оператер ми је три пута послао рачун за супругу коју сам редовно одјавио, предао умрлицу и папир о имовинској расправи. Нећу сад да их именијем, а ви покушајте да погодите који су. Пошто ми је пала ролетна, рекао сам да ћу јавно да митингујем на друштвеним мрежама ако не престану да ме ментално малтретирају. Рећи ћете да претерујем али по мени је јасна граница између Европске уније и Балкана. Једноставно ово вам нико не би направио. Али зато овде ће да вам сто пута звоне на врата, да вас зову на фиксни телефон. Не знам да ли знате, плаћам фиксни и плаћаћу га али сам га искључио да ме не смарају ови што вуку за рукав док не постанеш њихов корисник и комитент, а онда не можеш да их синеш са врата. И онда још прете да ће да вам пошаљу утериваче дугова и да ће да вам плене имовину. Важи! Од имовине имам супер телевизор. Плените! Иако нисам крив, као што није ни моја супруга крива што је умрла и што сам је редовно одјавио са свим рачунима које је имала. Овде човек просто да пошизи колико се не поштује обичан грађанин и потрошач. Сви су љубазни кад треба да вам увале услугу али су исто тако нељубазни кад услугу отказујете јер сте незадовољни. Сви имају савршен изговор. Ово је Балкан. Овде је то нормално, како то рече Душан Ковачевић. У сценарију за „Маратонце” – Лаки је мало нервозан. Овде би сви да се деру на продавачици на каси као да је она крива за све. и за оне који пумпају цене у продавници и што не раде везе кад пржите картице. Како је сад у банкама, да вам не пишем. Изгледа да ће терет светске кризе и инфлације да се свали на нас крајње потрошаче. За појединце кризе као да нема.
Нови Сад има такве гужве у саобраћају да појединци воз као на воду, а таксија за лек. Социјалне су разлике огромне. Никад скупљи квадрати, кирије за подстанаре и никад више људи који не могу да подигну плату већу од 40.000 динара. Имам дивног пријатеља који каже шта год да сам радио - столар, трговац, ноћна смена - код странаца - нико ми није понудио већу плату. Колико знам колега којима плата није подигнута вековима. Стога мој пријатељ политиколог Властимир Видић са којим сам студирао политичке науке у Београду, вози аутобус у Минхену поред тога што ради у медијима. Плате у аутубусу су исплативије. Наш савет млађима: „Студирајте све, само не журналистику!” Из једног разлога, што не даје сигурну егзистенцију. Можете бити добар новинар ако завршите право или економију и ако откријете тајне зараде на друштвеним мрежама. Овде је изражено оно што није у другим земљама. Доктори узели посао политичарима, глумци су узели посао водитељима и све се истумбало - нико не ради свој посао за који се школовао. И док нисмо причали о здравој храни сви смо били здравији.
Сад ћу да прославим тридесет година на телевизији, четрдесет година од како сам почео на Омладинском слапу Радио Новог Сада али имам још много до пензије јер новинари немају бенифицирани радни стаж и седам година сам хонорарисао на НС плусу без дана радног стажа. На БК су ме запослили за седам минута. Изузетно волим свој посао, али све моје љубави су несрећне. Срећнији су они који имају познанике који ће да им шапну на коју телевизију да пређу, да је нико не гледа а да је плата добра. И тако од такозваних опозиционара постану питоми новинари код којих долазе они које су љуће пљували на другом каналу. Неко ће рећи снашли су се, свака им част. Ко вам је крив што сте нисте снашли. Треба се родити да будеш лицемеран и камелеон. Да није тако, не бих видео толико умрлица младих људи у Дневнику. Појело је људе ово тешко време. И тако живимо две Србије, ону срећну која се разбацује статусним симболима и оне који трче у продавнице да би ујурили сваку акцију. И ако хоћете нешто да плените, дођите по мој дивни телевизор који сам три године отплаћивао на рате. Ја ћу као паметан човек да гледам телевизју одложено и кад ми се ћефне, преко компјутера и мобилног телефона. Али само знајте, мој неуништиви дух нећете уништити. Амин!
Александар Филиповић
