Шаренца знамо као изврсног спортског коментатора који је веран РТС-у још од 1990. године и који нам је преносио 10 европских и пет светских кошаркашких првенстава, али и три Олимпијаде, а сада уз подршку колегинице Ане Бабић водио једну од најгледанијих забавних емисија.
Премда сте годинама познато ТВ лице да ли сте осетили ту фамозну популарност коју доноси једна од најгледанијих емисија Шареница?
Одавно не мислим о популарности. После 28 година рада на телевизији не водим рачуна да ли ћу постати популарнији. Сада ме гледа другачија публика од оне која је до сада пратила мој рад у спортском новинарству. Знам да је Шареница РТС-а добила и нову публику, ону која раније није гледала ову емисију, а на екипи која ради овај програм је да их задржимо уз нас.
Када сте почели да водите Шареницу изразили сте захвалност свом претходнику Жики Николићу, што је било људски и колегијално. Колико има колегијалности у новинарској професији и да ли су вам помагале старије колеге кад сте почињали?
То је све индивидуално. Увек има оних који би да поделе са вама неки савет, наравно ако вас то интересује и затражите исти. То је колегијално. Има и оних који неће са младим новинарима и водитељима да поразговарају, љубоморно чувајући све што знају. Могуће је да такви ни не знају да дају савет. Памтим шта су ми говорили Душко Кораћ и Срђан Кнежевић, оне старије нисам ни питао за савет.
Које су предности и мане коментаторске кабине, а које сјаја рефлектора?
Коментарисање кошарке из дворане, а не из коментаторске кабине, једноставно нема цену. Осећај када сте на лицу места је невероватан. Мана рада из коментаторске кабине, такозване офф позиције у нашем студију у Београду је потпуно другачији и лошији и врло лако може да утиче на самог коментатора, јер није исто радити из дворане где је врхунска атмосфера и где сте део једног спектакла и бити километрима далеко у некој собици испред монитора. То је потпуно супротно, као небо и земља. А рефлектори су свуда исти, и предност је што вас сви добро виде, а мана јер указују на све ваше мане.
Водили сте и емисију Узми рачун и победи. Да ли ви то потпуно прелазите у забаву?
Све је забава, па и спорт. План је да останем и на пословима спортске редакције, као што је на пример емисија о спорту на овим просторима у овиру обележавања јубилеја „60 година телевизије” као и оно што највише волим - коментарисање кошаркашких утакмица и великих такмичења.
Љубитељи спорта пажљиво прате коментаторе и бележе сваки пропуст, да ли су они најтежа публика?
Не постоји најтежа или најлакша публика. Можда је нека публика захтевнија од друге, али реално, то је тешко мерљиво. Људи прате сваки лапсус и нажалост по томе остајемо више упамћени него по неким добрим коментарима, али то је све део овог посла.
Због ког коментара или лапсуса сте се највише нервирали, а који најрадије препричавате?
Нема нервирања око тога. Лоше је ако се упадне у ту замку. Шта је речено, речено је, односно сваки лапсус остаје и не може се повући. Мени лично најсмешнији, публици најинтересантнији, је онај када сам Мирослава Радуљицу прекрстио у Коштуницу на утакмици Евролиге између Партизана и Ефеса у Београду. Ни дан-данас немам логично објашњење за тај лапсус. Публици је то симпатично или не, али ја немам избора.
Када бисте имали неограничена средства, какву бисте емисију радили?
Неки облик „Late night show” или нешто попут „America`s got talent”, али да у то буде укључено доста спорта и гостију из света спорта.
Снежана Милановић
