Када смо стигли, први утисак је да је Охридско језеро права ваздушна бања, јер се налази на скоро 700 метара надморске висине окружен Галичицом, Јабланицом и Мокром Планином. Управо због те надморске висине, а и због планина којима је језеро окружено овде увек пири неки ветрић. За оне који не подносе врућину ово је место где нема врелих летњих дана, а ноћи су свеже и пријатне. Мештани тврде да овде нема ни наглих прелаза годишњих доба и да је клима пријатна, без магле у осталим месецима.
Сматра се најстаријим језером у Европи и не само да спада међу њена већа језера, него и у најдубља, јер му је максимална дубина 289 м која је измерена на само пет километара од обале између села Трпејци и Пештани. Други утисак је да је Биљана стварно могла белети платно на Охридском језеру, јер је вода чиста и кристално бистра, мештани кажу да је максимална прозирност воде чак до 22 метра!
Назив Охрида, а и језера је од словенске речи хрид (во хрид) која сугерише да је настао на хриди изнад језера, а име из неких старијих времена, античких је Лихнидос – Бело језеро, мада неки кажу и језеро светлости или чак Божанска светлост. Поетичан назив из старих времена потпуно му одговара и верујемо да је многим сликарима и фотографима прави изазов да забележе ту његову светлост, различиту како дан одмиче.
У градићу Охрид дочекале су нас калдрмисане улице и аутентична балканска архитектура са оријенталним шмеком. Драго нам је што је тај стари део Охрида подно Самуилове тврђаве још увеко очуван и оно што се гради у том делу прати белу боју зидова, линију и облик старих кућа са прозорима тамне боје дрвета.
У старом делу града је чувени базар са пијацом, чесмом и хамамом. Ту се налазе и радионице старих заната, али и бројне продавнице накита са чувеним охридским бисером. Овај бисер не стварају шкољке, него се прави од седефа шкољки које живе једино у Охридском језеру. Затим се узима крљушт рибе из рода пастрмки коју овде зову плашица и од њих се прави емулзија која се наноси на подлогу. Наравно, емулзија је најспецифичнији део израде бисера. Познато је да само две породице, Филев и Талев, имају тајни рецепт за производњу охридских бисера. Према локалној легенди, извесни руски имигрант је почетком XX века само њима открио тајну... Како било, охридски бисери су на цени као прави, јер су вечни („обичним“ је трајност 150 година). Многи упозоравају да су само они који имају код и сетификат заиста и охридски бисери. Цена мањег бисера је 15 до 20 евра.
Када планирате да обиђете Самуилову тврђаву морате да знате да је она отворена за посетиоце по европском радном времену од 9 до 17 сати, али оближњи археолошки комплекс на Плаошнику можете да обиђете и после тог времена. Ово се сматра једним од најважнијих археолошких локалитета Северне Македоније – а уједно је и то место са ког је почела да се шири словенска духовност и култура. Ту се налази црква Светог Климента и Пантелејмона, која је заправо изграђена на основама манастира из IX века, који је саградио Свети Климент када је дошао у Охрид.
Осим што је то било место за одржавање литургија ту се учило и ћирилично писмо (ћирилица је настала у Охриду). Ова школа је била позната као Охридска књижевна школа из које је временом настао и Први словенски универзитет, којим се Охрид поноси. Ту је формирано и седиште охридске архиепископије. Чули смо да је Михаило Пупин, чији родитељи потичу из ових крајева, поклонио звоник цркви. Нешто ниже, кроз борову шуму налази се један од најсликанијих мотива са Охрида црквица Свети Јован Канео.
Још једна црква је заокупила нашу пажњу – изузетно архитектонско здање црква Свете Софије. То је тробродна базилика изграђена крајем X века, а у XI је украшена фрескама које се сматрају међу најлепшим у византијском сликарству. Најбоље очуване фреске ове цркве се налазе у олтарском простору, где је осликана Богородица на престолу са малим Христом. Скренули су нам пажњу да се испод те фреске налази једна од најзанимљивијих фресака ове цркве – Причешће апостола. Неимари су обдарили ову јединствену светињу и изузетном акустиком па сама црква и њена башта бивају често централно место одржавања традиционалног Охридског летњег фестивала.
Спустили смо се ниже до обале језера где се налазе ресторани који нуде одличну македоснку кухињу. Пробали смо, наравно, и чувену охридску пастрмку. Апетит нам је отворила жолта – позната македонска лозова ракија која је одлежала у дудовом бурету. Уживали смо погледу на заиста чаробно језеро. На крају, уз чашу темјанике сабирали смо лепе утиске и гледали језеро где „Лихнида кајче веслаше“ и у себи чули како тихо пева песму „Биљана платно белеше“.
Марина Јабланов Стојановић
