Некада је био широко распрострањен по целој Србији, док се данас претпоставља да се у Србији налази око 60 примерака ове врсте и већина живи у Националном парку Тара. Осим медведа на Тари, мања популација живи на Старој планини, и углавном мигрира из Бугарске, као што и наши медведи мигрирају преко Дрине до Босне.
Медвед чији је лов у Србији забрањен од 2002.године, бира за живот велике и густе шуме и планинска подручја, иако избегава насељена места, деси се и да залута у потрази за храном због које прелази и до 40 километара. Одличан пливач и тркач, најактивнији је у сумрак и ноћу. Пошто је сваштојед, на његовом јеловнику се може наћи дивље воће, жир, трава, мед, корење, житарице, гљиве, инсекти, риба и месо. Медвед воли да једе мед, међутим ако пређе на месну исхрану, онда постаје грабљивац и лови све што му се нађе на путу.
Зими више мирује, него што спава, испод наслага грања у пећинама, пари се од априла до јуна, а мечићи се рађају у јануару и фебруару, обично их је двоје, троје у леглу, и нису тежи од веће поморанyе, односно око 350 грама.
Са првим мразевима почињу да траже место за презимљавање, које је најчешће неприступачно и заклоњено, као што је пећина. У њу медвед увлачи папрат, ситно грање и маховину и ту прави себи удобно лежиште. Међутим, уколико медвед не пронађе погодно склониште, он ће лутати шумом и заклон тражити испод дрвета, у шупљем деблу, испод повијених грана или ће једноставно лећи и пустити да га завеје снег.
Бригу о младима води мечка пуне две године живота. Мужјаци знају да убију младунце, како би подстакли женку на ново парење, међутим код нас није забележено да се такав случај десио. Живе од 15 до 30 година, а оглашавају се дубоким брундањем.
Прошле године током лета су стизале вести да су медведи окупирали нека села, али наш саговорник каже да није било драматичних ситуација и да смо заборавили како су се некада штитиле куће и воћњаци.
„За почетак зна се ко је први дошао, медведи су овде били и пре нас… Због суша која је била велика прошле године и њима се пореметио биоритам, није било ни воде, па смо доносили на хранилишта, а и воће је слабије родило. Медведи су скренули мало са пута, а наши људи заборавили како се то некад радило, постојао је чак и правилник, дакле око воћњака се дежурало, правила се галама, палила и ватра, а данас људи оду кући, упале телевизор“, каже Петровић.
Он додаје да сада стоји у правилнику да треба поступити према одговарајућим мерама у таквим ситуацијама, али да ти што су писали правилник, очигледно нису били на терену. Ако пратиш животињу, пусти је да прође, не прави звукове, они им сметају, исто тако ако не желиш медведа близу куће, направи велику галаму, али ипак буди на сигурном...
Мале су шансе, уколико не идете у посматрање, да видите медведа у шуми, а уколико се то ипак деси треба остати миран у месту, не правити никакве нагле покрете и не оглашавати се, те ће вас медвед највероватније само заобићи.
Први знаци да су медведи присутни у шуми су изгребана стабла, најчешће јеле и смрче, које гребу шапама, али се на њима могу видети и трагови зуба, на тај начин означавају своје присуство у шуми.
Пред зиму, да би обезбедили већу количину сала која их штити од хладноће, медведи се интезивно хране биљном и животињском храном богатом угљеним хидратима, протеинима и масноћама.
Оно што је занимљиво јесте чињеница да иако делују незграпно и важе за најтежу европску животињу, осим стена могу да се попну и на дрво. Покрети му делују неспретније него што стварно јесу, а његова снага и канyе су главни „кривац“ што осим тркача и пливача, важи и за спретног пењача.
Од прошле године ЈП Национални парк „Тара“ организовао је посматрање медведа код два хранилишта, док су још два у оптицају, и то са раздаљине од десет до петнаест метара.
Руководилац Службе чувара природе НП „Тара“ Миодраг Петровић каже за „Дневник“ да је мрког медведа могуће посматрати од априла до септембра и да се групе организују од три до четири човека.
„Постоји могућност да медвед неће изаћи на хранилиште, али прошле године су били Енглези и од четири изласка на посматрање, четири пута су видели медведе“, каже Петровић и додаје да се десила ситуација да је била и мечка са два мечета, када се појавио мужјак, те је женка показала зубе на кратко, и повукла се у страну.
Медведи се за сада посматрају из кућице, али могуће је да ће понуда бити проширена, те да се поматрају на отвореном, наравно на сопствену одговорност и уз доста припреме. Да би приближио деци информације и искуство о овој предивној животињи наш саговорник је написао књигу за децу „Медвед Милисав и другари“ која је у петак изашла из штампе.
„Наша деца више знају о лаву, носорогу и жирафи, него о медведу, вуку и лисици, а медвед, односно меда је прва играчка коју свако дете добије- напомиње Петровић и каже да се медвед у симболима и митологији може наћи у свим народима, зависи од преводиоца, те је негде представљен као снажан и брз, а негде тром и намћораст, док свако дете меду види као неког ко је добар“, каже наш саговорник.
Пошто медвед има триста пута јачи њух од нас, важна је припрема пред посматрање или одлазак у шуму.
„Медвед не подноси мирис цигарете, те ни пушаче, такође сметају му јаки парфеми, па и ментол бомбоне. Пре одласка у посматрање забрањени су јаки мириси да не би изиритирали медведа. Битно је да се човек психички припреми. Лако је рећи остани миран и не прави нагле покрете, неко се укопа, неко почне да вришти, звукови посебно могу да изпровоцирају животињу и битно је не окретати им леђа. Зато је потребно да се човек припреми“, истиче Петровић.
М. Стакић
