На срећу, не баш у свим. Рецимо, јако сам ретко сама намештала свој кревет. Некако се увек дешавало да устанем, некуд одем, а кад се у неком тренутку поново нађем у соби, кревет је већ намештен. Нисам ни примећивала да је намештен. Како су године пролазиле, мама је из неког мени тада чудног разлога, почињала да се љути када бих дошла са посла, а кревет није затегнут. Најчешће би мало гунђала и сама кренула да га затеже, а ја се чудила зашто уопште гунђа, када га увек на крају она намести. И још би ми рекла да се ни не трудим, када га до тог тренутка нисам уредила.
Мама је била јако блага у мом васпитању. Максимално се трудила да ме поштеди било каквог напрезања и увек то правдала тврдњом да имам цео живот пред собом, те да ћу се нарадити сасвим довољно. Како су је године стизале, а са њима и умор и незадовољство од неостварених снова, тако је почела и да ми замера што јој не помажем мало више. А ја једноставно нисам умела да урадим ништа док ми она не каже. Нисам умела. Не питајте ме, не знам како. Као да ми је у глави искључено дугме за помоћ у кући, све до тренутка док се мама не појави на вратима и не каже да нешто урадим. Иако је то било фрустрирајуће, сутрадан би се понављала иста сцена, као да ништа из претходног дана нисам научила. И нисам научила. Ја сам се понашала онако како сам „испрограмирана“ да се понашам. Тек када сам се одселила од куће, увидела сам колико је моје нечињење проблем, јер где год да сам била, кревет се није намештао „сам од себе“ нити је било икога да ме на тај чин подсети, као ни на друге радње које људи природно обављају да не би живели у хаосу.
Прошло је доста година, а ја сам правила „русвај“ где год да се нађем. Мукотрпан је пут повратка на прави пут на којем нећу загорчавати живот ни себи ни другима. Много сам тога успела да савладам, али, нерадо признајем да још увек има ствари на којима морам вредно да радим. Из велике љубави и нежности, мама је јачала неке моје слабости. Превише ме штитећи, заправо ми је одузела могућност да се радујем сопственом обављеном послу. Није ме научила да се дивим стварима које бих сама уредила, послагала или опрала и ускратила ми је осећај задовољства због обављеног посла. А то је мотив да се било шта у животу уради. Када нешто завршиш, осећаш се добро. Нешто си учинио, нечему си допринео, нешто је лепо захваљујући твом труду.
Мало је осећаја који то задовољство могу да надмаше, о каквој год да се врсти труда ради. Мама није другачије умела. Из свог детињства испуњеног патњом, она је умела само бескрајно да воли без резерве се дајући својој деци, пружајући сву љубав, пажњу и нежност за којима је целог свог живота жудела. Сва срећа па ме је научила и то да се човек учи док је жив, па ево свакодневно учим о себи. Из њене безусловне љубави данас црпим снагу да се мењам, да будем боља особа за себе и за друге. Није лако, али много је лепо када ујутро лепо наместим кревет и потрудим се да учиним све друго што могу да улепшам и уредим свет.
Нину пратите на www.ninamartinovic.com.
