"Када загрми мотор, па кренеш – срце затрепери” ПЕНЗИОНИСАНИ ПИЛОТ ТОМИСЛАВ ТОРОВИЋ ИЗ СУБОТИЦЕ ПОСЛЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ПОНОВО ПОЛЕТЕО Овог пута био је виртуелни лет
Томислав Торовић, пензионисани пилот и некадашњи инструктор летења, недавно је обишао Мини Југославију у Суботици и том приликом „сео“ у кабину НЈ-21 Јастреба – авиона којим је управљао током своје каријере.
Иако је последњи пут летео 1997. године, захваљујући савременој виртуелној симулацији, Торовић је поново полетео – готово три деценије касније.
Наизглед тек још једна музејска поставка, НЈ-21 Соко Јастреб у Мини Југославији крије додатни слој значења за некога попут њега.Човека који је провео више од 1800 сати у ваздуху, највише управо у летелицама домаће производње.
„Кад сам сео у кабину, све ми је било познато. Руке саме нађу команде. Тело памти, и после свих година“, рекао је након лета у виртуелној симулацији.
Томислав Торовић рођен је 1951. године. Детињство је провео у Мостару, где је завршио гимназију „Маршал Тито“. Авијација га је привлачила од детинства, још као средњошколац учествовао је у раду једриличарског клуба, а са само 17 година први пут се винуо у небо.
„Тај тренутак кад се одвојиш од земље, то не може да се заборави. Знаш да си тамо где припадаш”, каже уз осмех Торовић.
Ваздухопловну војну академију уписао је 1970. у Задру. Школовање је трајало три године, а већ тада је почео да лети на Галебу 2 – школском млазном авиону домаће производње. Летење је било захтевно, али и узбудљиво. Галеб је био почетничка летелица, али се летело и дању и ноћу, по свим временским условима.
„Био је то одличан авион за учење. Опрости ти и грешку, али те и научи прецизности. Мораш да га поштујеш”, каже саговорник.
Касније је прешао на Јастреб – борбени једносед, тежак за управљање, али моћан и брз.
„Ту се већ види разлика између ученика и пилота. Нема простора за импровизацију. Свака одлука мора бити тачна”, каже саговорник.
У Јастребу и Орлу – авионима који су се производили у фабрици СОКО код Мостара – провео је највећи део своје пилотске каријере. Током година, преносио је знање млађим генерацијама као инструктор летења, летео на вежбама, прелетима и борбеним задацима, увек са истим осећајем одговорности.
„Летење ти улази под кожу. Није то посао који оставиш иза себе кад изађеш из канцеларије. То је стил живота”, додаје Торовић.
У периоду од 1968. до 1997. године, када се пензионисао из активне службе, прошао је кроз све нивое обуке, учествовао у великим војним вежбама, летео у различитим временским условима и на различитим висинама. Каже да број сати проведених у ваздуху није оно што га одређује – већ начин на који летиш.
„Можеш да имаш хиљаде сати, а да никад не осетиш праву суштину. А она је једноставна – мораш да будеш потпуно присутан. Авион не опрашта одсутност”, прича саговорник.
Мини Југославија у Суботици данас нуди посетиоцима прилику да доживе искуство летења уз помоћ виртуелне стварности. Поставка Њ-21 Јастреба укључује кабину авиона и ВР наочаре које омогућавају реалистичну симулацију лета. Први који је испробао ову симулацију био је управо Томислав Торовић.
„Било ми је занимљиво да видим како изгледа виртуелни лет. Наравно, није исто као стварно небо, али у нечему подсећа. Када загрми мотор, па кренеш – срце ипак затрепери”, рекао је Торовић.
НЈ-21 Јастреб први пут је полетео 1965. године. Реч је о југословенском борбеном млазњаку који је развијен из Галеба. Користио се и за обуку и за лаке борбене задатке. Производио се у фабрици СОКО до почетка деведесетих. Данас се чува у музејима и парковима, а у Мини Југославији је један од најатрактивнијих експоната.
Иако је Јастреб одавно приземљен, пилот који га је познавао до детаља данас прича о њему с поштовањем.
„Било је то време кад смо веровали у то што радимо. И кад се знало шта значи одговорност. Авиони су били домаћи, а пилоти обучени да из њих извуку максимум”, каже пилот у пензији.
Пензионисан већ више од двадесет година, Торовић данас живи мирнијим животом. Каже да му не недостаје униформа, али му недостаје летење. „Онај тренутак кад се одвојиш од писте – то не може ништа да замени. Тишина, снага, фокус. И изнад свега, слобода.“
Каже да је задовољан што се сећања на то време чувају, не само кроз приче, већ и кроз овакве пројекте као што је Мини Југославија. „Лепо је што деца могу да виде како је то изгледало. Можда их инспирише. А можда само схвате колико је труда стајало иза свега.“
На питање да ли би данас поново летео, без размишљања одговара: „Да ми дају прилику – сутра бих полетео.“