АНКА ЈЕ ЈЕДИНА КОЈА ИМА ДВА СЕРТИФИКАТА ЗА СТАРЕ ЗАНАТЕ У СРБИЈИ Како је Панчевка претворила куглицу од вуне у бренд

Анка Шкембаревић из Панчева је управо таква – жена која је сасвим случајно открила уметност ваљања вуне, а данас води сопствену радионицу и једина је у Србији која има чак два сертификата за старе занате, издата од стране Министарства привреде.

– Шетајући сам наишла на огласну таблу на којој је писало „Радионица веза – златовеза и ткања, суботом од 16 до 18 сати“, понешто сам знала о златовезу и ткању, још као дете сам научила да везем од мајке, а везом за „Народну радиност“ сам остварила и своју прву зараду као средношколка. Три године сам похађала обуке под вођством Соње Грегурић, дивно сам се дружила са женама које су долазиле радионице, размењивале смо искуства и заједно училе – истакла је Анка за „Дневник“.

На једној од радионица, Соња је показала вештину ваљања куглице од вуне са топлом водом и домаћим сапуном, за шта су се све полазнице заинтересовале. Тако је почела Анкина прича, и од једне куглице, 2012. године настала је Занатска радња „Анка и разиграна вуна“. Тај пут није било лак, али је, захваљујући истрајности и посвећености, наша саговорница данас предузетница, уметница и едукаторка. Већ неколико година држи обуке ваљања вуне, а кроз њене часове прошле су многе жене које сада и саме стварају. Иако највише самостална, породица јој пружа подршку у виду логистике.

– Инспирацију налазим свуда, у традицији, модним детаљима, природи и на  интернету. Служим се техникама веза, златовеза, ткања, ваљањем вуне, као и екопринтом и медиумпринтом. Волим да комбинујем технике и користим различите материјале: вуну, свилу и памук – објаснила је наша саговорница.

Интересовање за њене производе расте, а највише их продаје у својој радњи, а онда путем интернета, на манифестацијама и базарима. Анка сматра директан контакт са купцима драгоценим – људи желе да знају ко је и како направио оно што купују, шта је била инспирација и како да га одржавају. Захваљујући тој личној ноти, њени радови стигли су и до Јапана, Канаде, Француске, Јужне Африке.

– Моји купци су особе које воле природне материјале, ручни рад, нешто уникатно и оригинално, свих старосних доба. Ручни радови морају да прате трендове, морају да се прилагођавају времену, јер тако опстају – нагласила је Анка.

Када сте занатлија, проблема има много, каже наша саговорница. Највећи проблем није набавка вуне, већ недостатак простора за пласирање и продају искључиво ручног рада. Потребна су места где ће занатлија, а не организатор, бити тај који највише зарађује, рекла је она и додала да се у Србији ручни рад мало вреднује. 

Анка посебно истиче значај едукације – обуке из ручног рада треба да почну још у забавишту. Како каже, радила је са малом децом која радо уче и учествују, али се то интересовање губи при крају основне школе. Истиче и да би кроз читаво школовање млади требало да имају часове ручног рада, да се кроз радионице и пројекте укључе у израду разних предмета и тако им се пробуди интересовање.

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.