ИНТЕРВЈУ: ЛАУРA БАРНA, КЊИЖЕВНИЦА Завичај је тамо где је дух

Реч је о штиву које говори о сликарки Бети Вукановић и њеном супругу Ристи. У књижевном, али и животном смислу ова проза кореспондира са увек драматуршки изазовним епским сусретима балканског и средњоевропског бекграунда и њиховим импликацијама. 

Неке од књига Лауре Барне доживеле су више издања и у великој мери се поетички и мотивски ослањају на њено родно панонско поднебље. Подсетимо, рођена је у Јазову, у општини Чока, школовала се на приморју, а књижевну и научну афирмацију стекла је у главном граду. 

Објавила је петнаестак књига, а значајан део њених радова односи се на стваралаштво још једне Панонке – Исидоре Секулић. 

Ваше родно Јазово и северни Банат у вама су, претпостављам, створили за трајно осећај припадности равници. Да ли тај пртљаг из детињства радо носите и данас?

– И када бих рекла да га не носим радо, тело би ме демантовало, мисли би се узјогуниле, осећања атаковала на брзоплето изречено, и све на мени и у мени указивало би да говорим неистину. А истина је да сваку моју ћелију одређује географија, природа тла с којег сам покупила прве мирисе и сокове, шапутања земље, шуштања листова дувана и цветова сунцокрета, вулканске предачке талоге сабијане историјским па и археолошким временом у привидну тишину и спокој бескраја који при сваком погледу призивају море, а из мора црпу стваралаштво као авантуру духа. И то је посебна врста испољавања креативног: жива и рефлексивна, створена из дубина слојева поменутих талога, а намерна да с филозофске и психолошке тачке осветли вечито загонетан феномен завичаја кроз принцип уметности. Како год се чинило да сам далеко од њега, судбински ме прожимају облици и све реално и видљиво још при првом сусрету с мајчиним очима у којима се неприкосновено одражавала генеза дедовине и бабовине. Уосталом, ко је још побегао од себе, коме је још успело да измигољи из „Круга исцртаног кредом“, како је говорила наша Исидора Секулић?

Најранији део живота провели сте у Јазову и Чоки, потом се школујете најпре у Ђеновићима, па у Сплиту, коначно настањујете у Београду. Може ли се направити икаква аналогија између Панонског и Јадранског мора, или би свака таква повезница била усиљена?

– Два света, а опет један! Али то ми је и био кључни изазов и покушај да докучим наслућене импулсације универзума у којем смо само камичак у великом мозаичком образу. Свесна да тај и такав камичак може бити управо део зенице ока тог образа, и уколико се ишчупа, лик постаје нераспознатљив. Тек свест о целовитости, приступница је космосу и свем што је од божанских дарова приуштено човеку. Зато смо и капљице ишчезлог Панонског колико и сињег Јадранског мора, увезани и надземно и подземно у све воде. 

 Из штампе вам управо излази нова прозна књига посвећена још једној интересантој жени?

– Завршила сам књигу „Фрау Бета“, роман о Бети Вукановић (1872), сликарки немачког порекла која је свој завичај добровољно заменила нашим, и у њега унела зачине: лепоте, доброга и кориснога, као и мирисе, сокове и талоге Баварске, а тиме га је слојевито обогатила, а своје име уписала у српску културну баштину. Феноменолошки ми је било занимљиво, па и изазовно, да пратим судбину једне странкиње, уметнице и педагога светскога гласа, али пре свега њен коначан избор. А Бета Вукановић је и после смрти мужа, чувеног сликара Ристе Вукановића 1918. године, изабрала Србију, односно Београд и у њему поживела све до 1972, давши ми прилику да представим једновековну културну историју нашега народа. Показало се, завичај је онамо где је дух, а дух је увек у нама. 

Н. Савић