ОПАСНА ГЉИВА ИЗ ШУМА СЕВЕРНЕ АМЕРИКЕ ПРЕТИ ДА СТИГНЕ У ЕВРОПУ Заиста „полудела” печурка брише све пред собом
Златна остригаста гљива (Pleurotus citrinopileatus), некада популарна само у кухињама источне Азије, сада је предмет озбиљне еколошке забринутости у Северној Америци.
Укусна и омиљена у Русији, Кини и Јапану, ова гљива је пре око 25 година почела да се комерцијално узгаја и у САД. Али уместо да остане у контролисаним условима, „побегла“ је у природу – и подивљала.
Научници упозоравају на то да се ова врста шири неконтролисано и да би могла да угрози природну равнотежу шума. Гљиву су први приметили у природи љубитељи микологије у Висконсину почетком 2010-их. Претпоставља се да је измакла с комерцијалних фарми, а ширењу су допринели и комплети за кућно гајење. Иако не напада живо дрвеће, златна острига ефикасно разграђује мртво дрво, што је довољно да изазове забринутост међу стручњацима.
Истраживачи из Висконсина и Шумске службе САД узорковали су 26 мртвих стабала бреста – половина је била заражена златном остригом. У лабораторији су секвенцирали ДНК и открили да су заражена стабла имала знатно мањи број различитих врста гљива, што указује на поремећај у еколошкој заједници. Док су здрава стабла имала у просеку 40 аутохтоних врста гљива, заражена су садржала тек 22.
Ем укусна, ем опасна
Научници верују да је златна острига, побољшана селекцијом ради бржег раста, постала агресивнији такмац у природи. Припада групи белих трулежних гљива, које ослобађају више угљен-диоксида у атмосферу него друге врсте, што може утицати и на климатске процесе.
Осим што нарушава фауну микроорганизама, гљива индиректно утиче и на животиње. Мртва стабла су дом бројним врстама, а када падну, постају повољно тле за раст нових биљака. „Чини се да златна острига убрзава процес распадања – и станиште нестаје пре времена“, каже водећа ауторка студије Аишварија Вирабаху.
Анализом података са платформи iNaturalist и MushroomObserver, утврђено је да се ова гљива од 2013. до 2023. проширила на 25 америчких савезних држава и једну канадску провинцију. Обухваћена је површина од најмање 2 милиона квадратних километара. Гљива преферира брест, али је нађена и на црној трешњи, јавору и јасену. Климатски модели предвиђају да би могла да се прошири чак и до Аљаске.
Ни брање не помаже
Иако неки људи беру златну остригу у природи у великим количинама, то не утиче на њено ширење. „Људи излазе из шуме с џаковима пуним гљива, а она и даље расте“, каже коауторка студије Мишел Џусино са Универзитета Флориде. Вирабаху додаје да би најбољи начин да се заустави ширење био да се престане са продајом комплета за кућно гајење који садрже ову гљиву.
На крају, Лин Бади упозорава да би научници и произвођачи требало хитно да утврде правила за одговорно руковање спорaма гљива. „Морамо спречити да се овакве ситуације понове.“