РЕТРОСПЕКТИВА ИСТОРИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ И СРПСКЕ КОШАРКЕ НА ЕВРОПСКИМ ПРВЕНСТВИМА: Да и Рига буде незаборавна као Атина
Европско првенство у кошарци одржаће се 42. пут и окупиће најбоље играче Старог континента.
Игра се у Летонији, Кипру, Пољској и Финској од 27. августа до 14. септембра, а фаворит за освајање злата је Србија, без лажне скромности.
Тим поводом Музеј Војводине организовао је троделни пут кроз историју првенстава Европе од 1935. године па до оног које почиње у среду. „Дневник” је испратио сва три предавања, а уз обавештена предавања кустоса Марка Ушћебрке, пажњу репортера „Дневника” привукао је и човек из публике, који је стрпљиво чекао да понеком пригодном анегдотом употпуни причу. Кошаркашки тренер Зоран Триван додавао је, наиме, мало познате детаље о српској кошарци и кошаркашима са посебним освртом на успехе спортских великана из Српске Атине.
Триван, који слави леп јубилеј - 40 година бављења тренерским послом, указао је да се наша кошарка може поделити на период до и од 1961. године.
– Југославија није била препознатљива по кошарци и до 1961. године ми смо стварали тренере и стручни кадар, а тек након тога и резултате. Радило се системски и веровало се у континуитет. Поред познатих наших великана, треба истаћи и Данила Кнежевића, који је био председник Кошаркашког савеза. Он јесте постављен партијски да ради на кошарци, иако је никад није играо, али је „знао ко зна”. Веома је важан био и контакт нашег Боре Станковића са Вилијамом Џонсом, генералним секретаром ФИБЕ, што је резултирало тиме да Југославија организује Европско првенство 1961. године. Од тада креће успон и безмало две деценије беспрекидног низа медаља – почео је причу Триван.
Биланс медаља Југославије и Србије на ЕП
Злато
1973, 1975, 1977, 1989, 1991, 1995, 1997, 2001.
Сребро
1961, 1965, 1969, 1971, 1981, 2009, 2017.
Бронза
1963, 1979, 1987, 1999.
Пракса југословенске кошарке је подразумевала и то да има уникатан стил као и да селектор спрема свог наследника.
– Оцем кошарке на овим просторима назива се професор Александар Николић, који је поставио темеље за будуће асове – подсећа Триван. – Његов први помоћник био је Ранко Жеравица, који је касније водио екипу до првог светског злата. Континуирано су се стварали тренери. Одличан пример је и Мирко Новосел, који је био кадетски првак Европе 1971. године, а две године урадио је исто само са сениорским тимом. Новосел је „кривац“ што су Мирза Делибашић, Драган Кићановић и Жељко Јерков заиграли у А селекцији. Такав је случај и са Дудом Ивковићем који је припремао младог тренера Жељка Обрадовића...
Иако је успеха у нашој кошарци много и тешко да могу да се наброје, заљубљеницима у кошарку обично најсјајније сија злато освојено 1995. године у Атини. Тада су Југословени први пут од 1991. године и санкција добили шансу да се такмиче на званичном турниру. Екипа предвођена Душаном Ивковићем на једвите јаде је прошла квалификације, а потом је покорила Европу. Триван је пратио првенство: био је на стручном усавршавању и имао је част да најпре прослави титулу с играчима, али и да се у домовину врати заједно са шампионима.
– То је било невероватно искуство. Тензије су и даље биле страшне. О томе говоре бројни пример попут оног када су се Зоран Сретеновић и Дино Рађа, који су били кумови, само погледом поздравили, односно „јавили” један другом. Кључни фактор је био Душан Ивковић који је све држао под контролом. Описао бих ту 1995. годину изреком „Само немирно море ствара доброг морнара“. Играчи су показали победнички карактер а сведок сам и да су злато знали да прославе. Организовано је славље у неком рок кафеу, а наставило се, наравно, у авиону и по повратку у домовину...
Свестраност краси кошаркаше
Често се за играче кошарке може рећи да су спортска елита и то су многобројни асови показали како у кошарци тако и на другим пољима. Велики број великана који су палили и жарили пре четрдесет година и радније красило је то што су били умешни и у другим спортовима. „То је нешто што је изузетно важно за боље играње кошарке. Примера је сијасет, а посебно се истиче сјајни Тони Кукоч. Троструки НБА шампион је као младић упоредо тренирао фудбал у Хајдуку и кошарку у Југопластици, али је, срећом одлучио да се бави овим другим. Али Кукоч је био и сјајан стонотенисер, а то је спорт који може да буде изузетно важан за развој кошаркаша. Јер став је сличан, а и покрети при форхенду и бекхенду су у основи трзај зглоба шаке. Сличан је и Кићановић, који је играо фудбал у Борцу, играо рукомет, одбојку, а био је и одличан шахиста. Некадашње звезде је красила свестраност, мада је таквих примера све мање”, констатовао је Триван.
Уживао је наш саговорник на предавању у Музеју Војводине, али срце је највише заиграло на помен новосадских великана. Триван је са поносом истакао запажене резултате и успехе наших суграђана.
–Увек са поносом причам о кошаркашима из нашег града и приче о њима никада неће престати. Први међу једнакима свавако је славни Ладислав Демшар, који се у историју ЕП уписао са 42 поена постигнута 1947. године. И по томе је дуго био рекордер. Уз њега иде и Марија Вегер, једна од најбољих кошаркашица у историји, а наша Новосађанка. Она је на Европском првенству 1969. палила и жарила и била најбољи стрелац, а селектор је био управо Демшар. Мени је посебно драг Милан Гуровић, чију сам каријеру градио и пратио, а поносан сам и на то што и он то истиче. Он је освојио бронзану медаљу 1999. године, четири године касније био је део екипе која је доминирала Еуробаскетом, а 2007. је био први капитен репрезентације самосталне Србије. Ово је све на понос Српске Атине.
„Ту сам медаљу неком поклонио”
О доминацији југословенских кошаркаша на ЕП током седамдесетих година прошлог века има много прича. Субјективни осећај је да је најсимпатичнија анегдота о Дуји Крстуловићу, негдашњем асу Југопластике, и његовој бронзаној медаљи из Рима 1979. године. „Имали смо сјајну екипу тих година и у Европи нам није било премца. Освајали смо првенства Старог континента три пута заредом, 1973, 1975. и 1977. године. Међутим 1979. у Риму смо били трећи, а у то доба је то за нас била срамота, тако да сам ја у аутобусу некоме поклонио ту медаљу и немам је”, кроз смех је касније причао Крстуловић, који је са репрезентацијом СФРЈ освојио еврпску титулу 1977, светску 1978. и олимпијско злато 1980.
Као први тренер Триван је предводио Беочинце у четвртфиналу националног првенства Југославије и у шеснаестини финала купа “Рајмондо Сапорте” садашњем “Евро купу”. Са кошаркашицама Војводине је играо у полуфиналу првенства Југославије. Од лета од 1991. године ради на камповима у Србији и у иностранству као тренер и стручни руководилац. Последње четири године провео је у Пољској радећи у Легији.
Када говори о актуелној репрезентацији, Зоран Триван је рекао да је и те како задовољан како Србија изгледа и да се нада златном одличју.
–Имамо феноменалан тим и сјајне људе. Лидер је свакако Јокић, а уз њега ту је Богдановић. Јокић је много пута показао да је вансеријски лик. Прави потезе како би се екипа повезала и увек се труди да му саиграчи буду на првом месту. Дивота је гледати како их је Пешић уклопио и тачно се зна ко шта треба да ради. На делу се показује она његова „Сви за једног један за сви“:). Злато у Риги требало би да буде круна за носиоце селекције, али и сјајан почетак за нове играче који увелико куцају на врата првог тима. Не бих да издвајам, јер у тиму има толико квалитетних кошаркаша, нападачки потенцијал је невероватан, а ни одбрана не заостаје. Стога морамо да идемо ка највишем циљу.
Порука искусног тренера након вишеастног разговора је јасна: нека се у Риги понове Барселона, Београд, Лијеж, Загреб, Рим, Атина и Истанбул.