ОД ПРИВИЛЕГОВАНЕ КЋЕРКЕ АРХИТЕКТЕ ДО УМЕТНИЦЕ Ангелина Мачковић прва је сликала буњевачке мотиве на свили у Суботици

Као ћерка познатог суботичког архитекте Титуса Мачковића, Ангела је могла да приушти себи најбоље школе, али када јој је отац банкротирао, никада се није опоравила од тог ударца и пред крај живота живела је од социјалне помоћи.

Почетак 20. века затекао је Ангелину у Минхену, једном од најважнијих европских центара сликарства. Студирала је код професора Хаса и Екстера, живећи искључиво од свога рада и стварајући дела у уљу, акварелу, пастелу и цртеже. По повратку у Суботицу, излагала је са Јеленом Човић и Мартином Џавић у периоду између два светска рата, сликајући импресионистичке портрете.

Пионирка сликарства на свили

Према документацији Градског музеја Суботица и речима историчарке уметности Олге Ковачев Нинков, прва значајна имена у овој уметничкој пракси била су управо Јелена Човић и Ангелина Мачковић.

"Када је Ангелина Мачковић сликала почетком 20. века она је копирала са једне разгледнице, букете кумашица или неку другу тему. То су копије сведене са јасним линијама", објашњава Ковачев Нинков.

Мотиви које је Ангелина Мачковић бирала за своје свилене слике били су типични за период у којем је стварала. Букети цвећа, посебно кумашице, пејзажи и други призори који су имали декоративну, али и симболичку вредност у домовима тадашње суботичке елите.

Техника коју је користила захтевала је изузетну прецизност и контролу. Боје на свили се разливају другачије него на другим подлогама, што сликање на овом материјалу чини посебно изазовним. Јасне, прецизне линије на Ангелининим радовима говоре о високом степену контроле и вештине.

Историјска изложба буњевачких сликара

Преломни тренутак за суботичку уметност десио се 1927. године када је организована прва изложба буњевачких сликара поводом 400 година од постављања споменика цару Јовану Ненаду-Црном. На овој историјској изложби своје радове је представила и Ангела Мачковић, заједно са Јеленом Човић и Мартином Џавић, коме је посвећена посебна пажња.

Суботички новинар Карољ Чех у мађарском листу "Раднички покрет" упутио је критику на дела уметника, гледајући их кроз социјалне моменте и тренутно стање у друштву. Тибор Гајдоши у својој књизи о међуратној суботичкој уметности оцењује да је Чех слике посматрао са класног становишта.

"Плетиља" као огледало времена

Међу сачуваним делима посебно се издваја њена слика "Плетиља" из 1910. године, која се данас чува у Градској библиотеци у Суботици. Ово дело представља пример импресионизма и фасцинантан документ свог времена. У периоду када је стварала Ангела Мачковић, жене су приказиване како се баве женским пословима, а не у друштвеном и јавном простору.

Према истраживању суботичке историчарке уметности Олге Ковачев Нинков, Ангела Мачковић је једна од првих уметничких графичарки модерне уметности у Суботици, иако је сачувано мало њених дела. Једно у галерији „Винко Перчић" и Градском музеју Суботица.

Историчарка уметности Олга Ковачев Нинков из Градског музеја Суботица, која се бави истраживањем рада  уметнице последњих година, истиче да са културолошког и родног аспекта Ангела Мачковић, као и још неке  уметнице нису довољно истражене.

"Колико год да су се жене бориле кроз историју да остваре своја права, међу којима је основно право на рад, образовање и здравствену заштиту, припаднице мањиског народа биле су у још лошијој позицији", наводи се у научном раду „Буњевке кроз историју књижевности и умртности“.

"Дискриминисане су као жене и припаднице мањина, а нарочито након Другог светског рата."

Од уметности до копирања

Након Другог светског рата Ангела Мачковић није више толико радила. Жена која је некад стварала оригинална импресионистичка дела сада је била приморана да живи од социјалне помоћи и копира радове других уметника, попут њене учитељице Јелене Човић.

Стваралаштво Ангелине Мачковић и педагошки рад Јелене Човић заслужују значајније место у културној историји Суботице, као и бунејвачке заједнице. Њихов рад није само сведочанство о уметничким тенденцијама једног времена, већ и о начинима на које су жене, упркос друштвеним ограничењима, налазиле простор за креативно изражавање и професионално деловање.

Данас Градски музеј Суботица, као чувар овог вредног наслеђа, има кључну улогу у процесу ревалоризације и презентације рада Ангелине Мачковић, Јелене Човић и других заборављених уметница које су допринеле богатству културне традиције Суботице.

Ангела Мачковић остаје симбол борбе за уметничко изражавање у времену када су жене тек почињале да освајају простор у јавној сфери. Њена прича  од привилеговане ћерке архитекте до уметнице која је копирала разгледнице на свиленим марамама  подсећа на значај очувања културног наслеђа свих етничких заједница које чине богато ткиво војвођанске културе.

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.