Осим луткарством, Ана Тот бави се и сликарством, а за „Дневник” открива да јој је луткарство драже те да своје лутке прави од разних меканих тканина, попут памука, тила и жерсеја.
– У питању су фине, меке тканине, зато што деца воле да су лутке мекане и да могу да осете њихову топлоту у загрљају – каже Ана, и додаје да се труди да лутке буду и насмејане и лепе. – То је битно јер онда могу да је загрле док спавају и при том да их греје, а противник сам пластичних лутака јер ми делују тако хладно и вештачко, док крпене имају душу.
Луткарство је у Анин живот дошло пре више од три године, на предлог њеног сина. Иако се она на тај предлог само насмејала, уследило је непрестано и истрајно истраживање и учење, а затим и љубав.
– Од тог тренутка сам сваку ноћ, уместо у гледању телевизије, провела гледајући на „Јутјубу” прилоге о шивењу лутака и тако узастопно целу годину – открива наша саговорница. – На тај начин сам учила и онда села за машину и почела да шијем и временом ми је ишло све боље и боље. Након неког времена, с одушевљавам сам гледала лутке које бих поређала у соби. Када сам се усавршила, пре око две године, почела сам да их продајем и деца заиста воле моје лутке.
Да би приказала свој рад, Ана понекад иде на „Ноћни базар”, а страница на „Фејсбуку” под називом „Ана Тот ХандМаде Арт” такође је један од видова комуникације између ње и купаца. Она наводи да њене лутке највише интересовања изазивају код деце, родитеља, али и и мушкараца који их купују за поклон, а неке су продате и у иностранству. Свака Анина лутка је уникат, а занимљива је могућност израде лутке по жељи или цртежу купаца. Такве наруyбе најчешће имају баке које донесу цртеж који нацрта њихова унука. Након тога, како каже Ана, следи одушевљење малишана.
– Најбоља је реакција деце, а иако су такви задаци увек изазов за мене, увек кажем да све могу и све прихватим те дам свој максимум – објашњава Ана. – Најзанимљивији задатак до сада ми је био цртеж једне девојчице која је на носу своје лутке нацртала бубамару и велике очи и штрокаву косу. Све сам направила тако па је девојчица, када је видела лутку, почела да плаче и да је грли. Такође сам за једну колегиницу правила лутку у облику њеног пријатеља хармоникаша. Услов је био да има хармонику и да личи на њега и успела сам јер се препознао, а при том и одушевио.
Величина лутке се углавном креће од 30 до 40 центиметара, док Ана планира да изненади своју унуку с метар високом „Фрозен” лутком. Ана, осим што је креативна и вредна, такође је и хумана јер је пре Божића поклонила Одељењу онкологије неколико празничних украса и тиме улепшала њихов простор. Посла, како каже, има сваки дан и никад јој није тешко. За израду једне лутке потребно јој је око десет сати, а када су у питању планови и жеље за будућност, Ана би волела да има радњицу у којој би направила посебну бајку за децу.
– То би био мелем за очи и деца би осетила праве играчке – истиче Ана. – И даље се цени ручни рад, али се често нема пара, а и родитељи усмеравају децу на пластичне лутке. Мени се то не свиђа јер је то кратког века и деци је то интересантно само неколико дана. Ове крпене лутке су уникатне и деца могу да спавају с њима. И ми смо имали своју крпену лутку кад смо били мали. Ја се моје и дан-данас сећам и драго ми је због тога, мислим да је то потребно и данашњој деци јер такве лутке постају пријатељи.
К. Ивковић Ивандекић
Фото: В. Фифа
