Била је то прилика за упознавање града који је исту титулу понео 2010. године, али и за сусрет с колегама писцима, локалним становништвом, као и рад на сопственим делима.
„Идеја је била да тамо не будем туриста, него да, као становник Печуја, упознам њихов културни живот, будем у контакту с писцима и новинарима, да касније могу да упоредим два града и донесем искуства с обзиром на то да је Печуј 2010. године био Европска престоница културе“, прича Андреа.
“Одлазиш у потпуно други контекст, тамо си плаћен и цењен због онога што радиш, имаш месец дана да се у правом смислу храниш културним садржајима“, додала је наша саговорница.
Једина обавеза писаца-резидената током боравка у Печују била је писање својеврсног дневника, а ти текстови ће на пролеће бити објављени у вишејезичном зборнику.
„Заиста ми је било интересантно да сазнам шта су све урадили захваљујући титули Европске престонице културе. Њихова културна четврт „Жолнаи”, у склопу које се одржавају изложбе, концерти, радионице... изузетно је добро организована. Постоји и породични део, у којем су Планетаријум и Луткарско позориште, а посебно ме је одушевио Интерактивни центар науке. Мој утисак је да становници Печуја више користе културне садржаје у односу на нас. Заиста постоји много разлога да нам тај мали град буде узор“, рекла је Андреа.
Андреа Попов Милетић свакодневно се бави писањем прозе, есејистиком, превођењем, лектуром... Тренутно ради на сценарију документарног филма Ненада Милошевића „Воли и ћути”, који говори о трагању за изгубљеним временом на Балкану, а у току је и израда новог рукописа – лирске прозе о грађењу малих светова унутар овог постојећег.
„Ускоро ће бити објављен један вишејезични зборник о помирењу у региону, у којем ће се наћи и моја прича преведена на македонски и албански језик. Излаз из несигурности списатељског посла видим у удруживању писаца из некадашњих југословенских република и томе да се подржавамо и промовишемо једни друге. Учествујем искључиво на конкурсима који немају националистички и патетичан предзнак“, открива перспективна поетеса.
Млада новосадска списатељица Андреа Попов Милетић је за кратко време постигла много. Дипломирала је компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, а током студија две године је радила као новинарка у листу „Дневник”. Писала је чланке о градским дешавањима, концертима, изложбама и фестивалима, академској заједници, маргинализованим групама, екологији, европским интеграцијама... Има и свој блог „Чајанка под столом”. Написала је књигу приповедака „Безазлене цртице”. Као најбољи необјављени рукопис-првенац на српском језику младог аутора до 35 година, књига је објављена на конкурсу СКЦ „Крагујевац” 2013. године.
Наша саговорница се бавила и волонтерским радом. Помагала је ромској деци основношколског узраста с Адица у савладавању школског градива, а учествовала је и у пројекту читања и снимања звучне литературе за слепе и слабовиде студенте. Маргинализоване групе, емоције и живот „обичног” човека честа су инспирација и тема њеног литерарног опуса.
„Друштвене неправде су ме увек окупирале, тиме сам се бавила и док сам радила у „Дневнику”, и касније у стваралаштву“, искрена је Андреа.
„Можда звучи наивно, али увек сам се трудила да те неправде исправљам, да дам глас малим људима. Пролазиш кроз овај град и видиш да људи који живе с нама, лоше живе. Потрудиш се да помогнеш колико можеш, макар и кроз писање. Можда идеалистички звучи да тиме можеш да мењаш свет, али не можеш да будеш несвестан садашњег тренутка. Мислим да свака добра књижевност у том смислу мора бити ангажована“, закључила је Андреа Попов Милетић.
Б. Павковић
