Занимљив је и податак да су Новосађани, изгледа, одувек волели да банче, пошто према попису из 1828. године у Новом Саду је живело око 20.000 ставновника који су посећивали 173 угоститељска објекта, углавном кафана, који су на годишњем нивоу плаћали порески приход од 10.600 форинти.
Најчешће спомињана, „Бела лађа” се налазила у данашњој Његошевој улици 5 или 7 (у зависноти како су зграде биле нумерисане у том тренутку). Била је једна од најстаријих у граду и у њој су се окупљали и дружили виђенији Новосађани. Од других се издваја по томе што је, по писању историчара, у њој занатлија Стеван Јелинић Ћебенда, у друштву Светозара Милетића и других виђенијих Срба, први пут употребио израз „Српска Атина” и по томе што је, наводно, једина „преживела” бомбардовање града 1849. године.
Како објашња директор Историјског архива града Петар Ђурђев, кафана “Бела лађа” основана је почетком 19. века.
- Данашња Његошева улица није била уцртана у план Новог Сада из 1745. године, већ у плану који је израдио Јозеф Саутер 1885. године - каже Ђурђев. - Кафана „Бела лађа„ први пут се у историјским изворима спомиње већ 1812. године, под латинским називом „Алба навис”, у писму сомборског магистрата новосадском у ком је затражено да се спроведе истрага о томе коме је кожарски калифа продао свеће у гостионици. Први подаци о власнику забележени су 1813. године, потом се у неколико архивских докумената из 1821. године као закупац, на две године, спомиње Јозеф Тронер, потом Антон Кредер и Франц Нубер, док се 1825. године као власник спомиње Јохан Пергер, који је две године касније кућу продао Јожефу Весецком, који ју је лоше водио, те је био принуђен да је изда Јозефу Полу. Весецки је кућу на крају продао Јохану Бартолу.
Упадљиво је да су крчме тог доба често носиле називе животиња, чему је обавезно претходило „код”. Према литератури, Васа Стајић је имена кафана везивао за немачке досељенике који су имали обичај да кућама надену називе који нису имали национални карактер нити су садржала властито име. Како су лађе биле честе на Дунаву, претпоставља се да је власник кафану управо по њима назвао.
„Бела лађа” је била кафана у којој су се, углавном, окупљали виђенији Срби, као некада у кафани „Код камиле”. Међу њима су били Јаша Томић, Светозар Милетић, Лаза Костић, Тона Хаџић, Јован Јовановић Змај, Јован Суботић, Михаило Полит - Десанчић, Новак Радоњић, Војислав Илић, Јаков Игњатовић, Јован Скерлић, Коста Трифковић, Ђура Јакшић, Исидор Бајић, Миша Димитријевић, Лаза Телечки...
- „Бела лађа” има посебан историјски значај јер је у њој Светозар Милетић држао своје политичке говоре и договарао наредне кораке и политичка деловања - каже Ђурђев, додајући да је гостионица стално била под присмотром полиције. - Музичари су обично до 22 часа свирали забавну музику, а потом родољубиве песме, чак и оне које су биле забрањене. Међу музичарима у оркестрима који су свирали у „Белој лађи” било је и неколико нарочито значајних уметника, који су постигли светски успех. Један од њих је био и Влада Марјановић, који је 1907. године емигрирао у Америку, где је једно време наступао као диригент са оркестром тембураша у чувеној њујоршкој Метрополитен опери.
У 20. веку „Бела Лађа” је изгубила значај, а потом и намену. Национализована је 28. јуна 1948. године. У згради у којој се налазила касније је било смештено јавно купатило, затим јавна кућа, а 1950. године зграду је добило на коришћење предузеће „Војводинапут”, а после неколико других предузећа, у њу се на крају уселила Градска инспекција. Када је 2006. године инспекција исељена, зграда је више пута била на мети вандала, а локалне власти су у урбанистичким плановима почетком 2000-их издале и дозволу за рушење, како би се на том месту изградио тржни центар. Ипак, 2008. године одустало се од рушења, после доношења одлуке Владе Србије о проглашењу ужег језгра Новог Сада за културно добро. Одлуком републике, зграда у Његошевој 5 стављена је под посебну заштиту због своје историјске вредности.
С. Ковач
Фото: Архив, З. Кнежев
