Ипак трамваји су у Новом Саду саобраћали од 30. септембра 1911. до истог датума 1958. године. Бела линија ишла је од Футошке капије, дуж Темеринске улице, поред Владичанског двора кроз центар града, према Јодној бањи и болници. Додатна линија, позната као плава, ишла је од купалишта до Ченеја, док је зелена од бивше Железничке станице до краја Дунавске улице, односно обале реке.
Идеја о увођењу електричног трамваја незванично се помиње 1897. године, али је уговор између Магистрата и Деоничарског друштва у Будимпешти за трамвајски саобраћај склопљен 1908. године, а предрадње за изградњу пруге у дужини од седам километара одобрило је Министраство трговине 1909. године.
- Струја је почела да се производи у граду од 1910. године, што је омогућило да се електрични трамвај пусти у саобраћај наредне године - појашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Размак између шина је био око 1,4 метара и на почетку је било 19 трамвајских возила у систему, од којих је већина била произведена у “Ганц” фабрици у Будимпешти, а неколико у Немачкој.
Иако је градња напредовала спорије него што је предвиђено грађани су сматрали да ће се, кад све буде завршено, Нови Сад наћи раме уз раме с европским градовима.
- Прва пробна вожња била је 5. септембра 1911. године око 21 час, а седмицу касније трамваји на неким линијама су већ саобраћали - каже Ђурђев. - Електрични трамвај је “предат” Граду 30. септембра, а дан раније је приређена велика свечаност и то у присуству изасланика министра трговине и члана Градског магистрата. Будимпештанско деоничарско друштво је 1912. године пренело право старања и грађења трамвајских пруга на Новосадско електрично деоничарско друштво.
Линије су биле обележене и бојама, а с данашњег становишта посебно је интересантан податак да деца млађа од десет година, уколико нису била виша од једног метра плаћали су пола цене, а трамваји нису смели превозити пијане и “особе прљаве спољашњости”. Месечна претплатна карта коштала је десет круна, а једна вожња између 16 и 20 потура.
Град је 1930. године купио три аутобуса, који су постали конкуренција трамвајима. Није им у прилог ишло ни бомбардовање 1944. године јер је тада уништена електрична централа која их је напајала, па су поново почели саобраћати тек 25. маја 1945. године. Како Ђурђев појашњава предузеће је убрзо почело да ствара огромне губитке због чега су градски оци били приморани да пређу на економичније превозно средство, а захваљујући ниској цени горива избор је пао на аутобусе. Трамваји су наставили да превозе путнике до 1958. године када су замењени аутобусима најпре на линији Футошки пут – Темеринска улица (14. децембар 1957. године), а неколико месеци касније и на линији Железничка станица - Дунавска обала. Иако је прошло више од пола века од последњег поласка трамваја изгледа да Нови Сад никад није у потпуности заборавио на њих пошто се пре десетак година поново потегло питање да ли су нашем граду потребни трамваји или можа модерни метро.
С. Ковач
