– Учитељ из Руме Гавра Путник предложио је 1888. године да се учитељи удруже и „да сами себи помогну”, односно оснују конвикт за своју децу која су се школовала у Новом Саду и која би за то време имала бесплатно, или уз малу накнаду, стан, храну, огрев, светло и надзор, а у случају болести и лечење – каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев. – Наредне године основан је приређивачки одбор, који је надлежним властима поднео Предлог правилника за оснивање српског учитељског конвикта. За председника је изабран познати просветни посланик из Велике Кикинде Аркадије Варађанин, који је постао и директор установе. Правилник је 1890. године потврдила и мађарска влада, уз знатну подршку тадашњег градоначелника Стевана Поповића Пеције, који је проглашен за почасног члана Конвикта.
Кућа на углу Николајевске и Улице Ђуре Јакшића купљена је 1896. године, као и плац на углу Милетићеве и Николајевске, где је потом назидано женско одељење Конвикта. Пошто је 1897. године купљен још један празан плац између две зграде, указала се прилика да се сазида спрат у средишњем чеоном делу, те је на тај начин установа постала власник објекта дуж читаве једне стране у Николајевској улици.
Кроз Конвикт је од првих дана до 1941. године прошло 3.878 питомаца, од тога 2.618 младића и 1.260 девојака. Највећи број питомаца био је из Срема и Бачке, а затим и Баната, али знатан број био је и из Славоније, источне Босне и Шумадије. Учитељска деца плаћала су 50 одсто од укупне цене боравка, док су остали издвајали целу суму. Установа је престала да ради након окупације 1941. године.
С. Ковач
