Ипак, епидемија колере, која је избила 1892. године, због загађене дунавске воде, подстакла је бушење дубоких артеских бунара, којих је до Првог светског рата било 20, и интензивирала размишљања о изградњи водовода.
- Између два рата тај број је знатно порастао, те је 1943. године коришћено 76 бунара, па су и многе вишеспратнице имале своје бушене бунаре и кућне водоводе, али најчешће вода у њима није била за пиће – каже директор Историјског архива Града Петар Ђурђев. - По завршетку Другог светског рата, половином 1945. године, Нови Сад је имао око 55.000 становника, око 1.000 бунара и кућних водовода и 106 јавних бунара. Међутим, све то није могло да задовољи потребе за здравом пијаћом водом, ни по количини ни по квалитету.
Како појашњава Ђурђев, иницијатива за изградњу градског водовода покренута је још 1883. године, када је Магистрат именовао комисију да размотри тај посао. Деценијама су се ређали пројекти и вођене расправе, али је тек 1953. изграђен први, такозвани Мали водовод за ужи центар града, познат као Мали лиман.
- Први пројекти датирају из 1892. године, а добијени су од Кароља Кнута из Будимпеште и једне компаније из Брисела. У оба предлога је било предвиђено захватање и пречишћавање дунавске воде. Због епидемије колере, која се управо те године појавила, оба пројекта је Магистрат одбацио – истиче Ђурђев. – Друго истраживање подземне воде и могућности за њену употребу почело је 1894. године, па је до 1907. године урађено 50 бушотина, а до 1908. године још 20. Коначно пројекат за водовод је поверен тек 1911. године Имреу Форбату из Будимпеште, а Магистрат га је, уз примедбе и допуне, прихватио три године касније, уочи Првог светског рата, па је изградња обустављена.
Између два светска рата настављене су расправе о водоводу. Швајцарска фирма дала је 1922. годне решење које је предвиђало прераду дунавске воде, али се одлучивање о томе отегло. Од 1927. до 1930. године дискутовало се о давању концесије за коришћење дунавске воде, али су сви предлози одбачени и “на сто” је поново стављен пројекат Форбата.
- Инжењери градског Техничког одељења прерадили су тај пројекат и комисија Сената Града Новог Сада га је, са свим изменама и допунама 1932. године прихватила. И Хидротехнички одсек Банске управе одобрио је то решење, али је пројекат враћен Градском поглаварству, пошто су стручњаци проценили да се на Клиси може обезбедити довољна количина воде – каже Ђурђев додајучи да је Градско веће 1939. године донело одлуку да се тражи зајам за изградњу водовода са коришћењем подземне воде са Клисе, али да је Други светски рат покварио и ту замисао.
Према речима нашег саговорника већ 1945. године, покренуто је питање изградње водовода, али постојећи пројекти нису одговарали потребама, па је предложено да се изгради водозахват дунавске воде узводно од Каменичке аде. Градски Народни одбор усвојио је идејни пројекат и 1950. године почела је изградња главног доводника, кроз улице Хероја Пинкија и Цара Душа у дужини од четири и по километра.
- По налогу градских власти, јуна 1950. инжењери Никола Мирков, Душан Злокас и Јован Ракић направили су пројекат Малог водовода за Мали лиман – објашњава Ђурђев. - Мали водовод је интензивно грађен, те је пуштен у рад у октобру 1953. године. Градња рени бунара и објеката за прераду воде на Сунчаном кеју почела је 1959. године, чијим завршетком је престао рад водозахвата малог водовода. У августу 1953. године прихваћен је и одобрен инвестициони програм изградње градске канализације, а исте године започета је изградња главних црпних станица са изливима у Дунав и главних колектора. Постројења новог водовода пуштени су у пробни рад 1964. године, док су у редован пуштени у априлу 1965. године. Шездесетих година прошлог века дужина новосадске водоводне мреже била је око 90 километара. Захваљујући рени бунарима, могао је да се повећава капацитет великог водовода и да се на њега прикључују и насеља некадашње Градске заједнице: Футог, Ветерник, Петроварадин, Сремски Карловци, Буковац, Каћ, Будисава, Ковиљ, Лединци, Сремска Каменица и Поповица.
Данас ЈКП “Водовод и канализација” има нове изазове. Најважнији посао, који је започет крајем 2018. године, је изградња и опремање нове главне црпне станице, објекта који се гради једном у пола века и који је пресудан за функционисање Новог Сада, и који је предуслов за изградњу централног постројења за пречишћавање отпадних вода, што ће бити историјски подухват.
Новосађани се снабдевају пијаћом водом са три изворишта која експлоатишу подземне воде:„Ратно острво“, „Петроварадинска ада“ и „Штранд”. Пијаћу воду свакодневно добија више од 135.000 домаћинстава у Новом Саду и околним насељима. У систем се сваке секунде дистрибуира око 1.500 литара воде, а дневно град и приградска насеља троше између 100 и 105 милиона литара воде, са изузетком летње сезоне када се потрошња увећа. Тренутно је канализационом мрежом покривено готово 95 одсто територије града, док њена дужина износи око 1.200 километара.
С. Ковач
