То се све збивало током Првог светског рата. Касније бројни тоталитарни и други системи политички системи су такође посезали за тим алатом контроле становништва.
Током Другог светског рата западно од Будимпеште, у градићу Шарвар у Мађарској оформљен је центар логора за цивиле. У њега су крајем јуна 1941. године пребачени колонисти који су се у Бачку населили после Првог светског рата, а које су мађарске окупационе власти протерале са њихових имања и из кућа с идејом да их касније пребаце у Србију и тзв Независну државу Хрватску. Како тај план није споведен у дело формирана је мрежа логора, а најзлогласније је био у Шарвару.
- Према подацима, од 1941. до 1945. године, у логору у Шарвару, који је био смештен у халама бивше фабрике текстила, умрло је 1.500 људи, а међу њима највише деце до 15 година - каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев. - Кроз логор је прошло више од 9.000 одраслих и деце, махом није било егзекуција, али су логораши умирали од напорног рада, изнемоглости и глади, а како је зима 1941., на 1942. годину била необична оштра смртност малишана у логору је била још већа.
У Новом Саду се ове године обележава 80 година од злогласне рације, ужаса Другог светског рата који није заобишао ни наш град, који је у јануару 1942. године доживео једну од најтужнијих догађаја у својој новијој историји. Према речима Ђурђева, у то најтеже време, опљачкан и у црно завијен град је, као и увек, показао племенити карактер, а Новосађани људскост и љубав. Захвљујући иницијативи владике бачког др Иринеја Ћирића, започета је акција масовног прихвата логораша из логора у Шарвару.
- У оквиру Српске православне црквене општине у Новом Саду оснаван је Одбор, који је имао задатак да пружи помоћ депортованим Србима - каже Ђурђев додајући да су водеће личности у том одбору били др Коста Хаyи, владика Иринеј Ћирић и Јован Ћулум.
Посебно се водило рачуна о збрињавању деце, те се одмах прионуло са формирањем болнице за пристиглу децу.
- Ради решавања тог проблема 24. јула 1942. године у Новом Саду су се састали представници новосадске, сенћанске, србобранске и суботичке православне црквене општине, као и представнице неких бивших, укинутих женских удружења из Бачке - појашњава Ђурђев. - Епархија Бачка ставила је на располагање четири своје зграде, што је било довољно за формирање болнице. За управника те здравствене установе, која је имала четири одељења, постављен је познати санитарни радник др Јован Поповић. Управник првог одељења (Буза тер 3, односно Житни трг) постао је истакнути новосадски физиолог др Ђорђе Огњановић, друго одељење (Ленау улица 7) је водио др Милутин Симић, дечје одељење (у Влалукиновој згради) један од водећих новосадских педијатара др Стојан Калуђерски, а мушко одељење (у Солдатовићевој згради) др Слободан Михалџић.
Васпитно-образовни рад
Деца из логора су, поред здравствене неге коју су добијала, била подвргнута и веома интензивном васпитном раду у болници. Новосадски учитељи су држали разна предавања, а познати драмски уметник Милан Ајваз је готово свакодневно обилазио децу, разговарао са њима и храбрио их, а једном приликом им је приредио и представу позоришног комада „Кнез Иво од Семберије“. Већина људи који су радили и болници, лекари, учитељи, болничари, за свој рад нису добијали никакве накнаде.
Депортована деца су била смештена по Војводини, а највише их је било у Новом Саду (710), потом Сомбору (598), Србобрану (112), Суботици (110), Бачкој Паланци (106), Молу (102), Стапару (95), Змајеву (95) и Сенти (74) као и другим мањим местима и бањама широм Бачке и Барање. Поред више од 3.000 спашене деце, захваљујући тој акцији из логора је избављено и 647 стараца и старица, који су такође смештени у породице.
Болница се у свом раду у великој мери ослањала на приватне санаторијуме новосадских лекара др Владимира Јаковљевића и др Бранка Илића. Њени пацијенти су се у тим здравственим установама могли бесплатно лечити и бити оперисани. Здравствена установа је била потпуно опремљена већ 30. јула 1942. године и примила прву групу од 80 болесне деце из шарварског логора.
- До краја рата кроз болницу, која је имала 150 лежаја, прошао је 441 болесник, од којих је четрдесеторо умрло. Такав степен морталитета (око 3,3 одсто годишње) може се сматрати великим успехом те здравствене установе, када се узме у обзир да је морталитет целокупног становништва у Југославији 1948. године износио око 1,3 одсто - наглашава Ђурђев.
Болница, у којој је лежало још 26 пацијената, је престала да ради месец дана након ослободења Новог Сада, а 29. новембра 1944. године предата је Народноослободилачкој армији. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, које је ове године одржано од 15. до 21. маја, у Сремским Карловцима и Београду, одлучено је да се владика бачки Иринеј Ћирић прогласи светим.
С. Ковач
