боравио је у Новом Саду. Иако је град у којем је, после родног Бихаћа, провео најраније дане своје младости, посетио да би присуствовао промоцији аутобиографске публикације „Игра мог живота“ и учествовао у снимању документарног филма о свом животу и раду, није ни слутио какве ће почасти и поштовање доживети у Српској Атини и да ће се, ходећи стопама своје младости, његов боравак претворити у најлепшу бајку.
Један од четворице очева југословенске кошарке већ од раног јутра није скидао осмех с лица када је крочио у двориште Гимназије „Јован Јовановић Змај“, односно Мушке реалне гимназије „Краљ Александар И”, како се звала у његово време. У срдачном разговору с директором Гимназије Радивојем Стојковићем те члановима мушке и женске кошаркашке секције под руководством професорке Татјане Митровић, Бора се са сетом и без потешкоћа присетио дана проведених у тој школи и И-5 разреда, потом разредног старешине Владимира Божовића, који је предавао француски језик, као и тадашњег директора др Бранка Магарашевића.
– Много емоција и лепих успомена ме веже за зидове ове школе, посебно гимнастичке сале, коју баш нисмо много волели због справа, али и оних мање лепих јер сам с породицом морао да, под вихором рата, прекинем део мог живота везаног за Нови Сад и одем најпре у Лединце, а потом у Београд. Ова гимназија је историјско место, не само за Нови Сад већ и за Покрајину и државу – рекао је, између осталог, 91-годишњи чика Бора, који је с великим уважавањем причао и одговарао на питања ученика.
У знак захвалности што је посетио њихову школу, директор Стојковић је Бори поклонио реплику Завештајног писма Саве пл. Вуковића, оснивача Српске православне гимназије у Новом Саду. Потом се Бора са својом ћерком Љиљаном упутио у Змај Јовину 21, где су Станковићи живели по доласку из Бихаћа. Обилазећи просторије стана, у којем су сада адвокатска канцеларија и кафић, сећао се многих детаља, па чак и оних где је поломио зуб играјући фудбал на тераси. Стан је био у близини Адвокатске коморе Новог Сада, где је његов отац био први генерални секретар.
Априла 1941. године, због окупације од мађарских фашиста, Станковићи су били приморани на то се сместе у Лединцима, родном месту његовог оца Василија, угледног новосадског адвоката, а иста судбина их је задесила после шест месеци, када су Срем окупирале усташе. Управо Стари Лединци били су једна од рашњих дестинација, где су чика Бору и његову ћерку Љиљану дочекали директор ЈКП „Градско зеленило” Александар Богдановић, у име домаћина и мештана и Мирјана Василић, а одредиште је била кућа у Дрварској улици број 1, коју од краси плоча која ће садашње и будуће генерације подсећати на тај податак. Посебан тон и печат дочеку дали су чланови КУД „Виноградар”, као и традиционални погача и со.
Станковић је, у пратњи великог броја Лединчана, обишао и месну цркву у којој се налази спомен-плоча погинулима у Другом светском рату, међу којима је и неколико чланова његове фамилије. Током посете, Александар Богдановић је истакао да им је велико задовољство што су угостили такву спортску величину и легенду и у знак захвалности за све што је учинио за нашу земљу, уручио му грб и илустровану историју града Новог Сада, као и фото-монографију Фрушке горе.
Јово Галић
Добродошлица за легенду
Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић примио је у Градској кући Борислава Станковића, бившег југословенског кошаркаша и тренера, као и дугогодишњег генералног секретара Међународне кошаркашке организације, а након тога и њеног почасног секретара.
–- Више пута сам истакао да је лепша страна позива градоначелника то што сте у прилици да упознате и угостите неке од најугледнијих личности из разних сфера друштва – рекао је Вучевић. – Част ми је да разговарам с легендом кошарке и, за мене, вечним председником ФИБА, господином Станковићем, који је посебно везан за Нови Сад, односно за његову сремску страну, Лединце. Драго ми је што могу у име грађана Новог Сада да му пожелим добродошлицу и надам се да ће током свог боравка у граду евоцирати успомене из свог детињства. Станковић је рекао да му је велико задовољство и част што је у Градској кући у граду у којем је провео дане детињства.
– Некако и поред тога што у Београду живим готово 60 година, Нови Сад је остао мој град – казао је Борислав Станковић. – У Београду ме врло често зову Новосађанин јер ми је вероватно остао такозвани лалински нагласак. За Нови Сад ме везују дивне успомене, гимназијски дани, као и спорт, и то тенис, јер у нашој земљи кошарка није била развијена у том периоду..
