Свако до њих има свој ликовни израз, али је фрескосликарство, што је уз иконописање Филипова преокупација, област у којој знају да удруже снаге и делују као једно.
Бранислава с краћим прекидом трећу годину заредом предаје ликовну културу у ОШ „23. октобар” у Карловцима и каже да су јој тај ангажман на одређено у карловачкој осмолетки, краткотрајан рад у Пољопривредној школи у Футогу и ОШ „Жарко Зрењанин” били довољни да схвати да воли рад у просвети.
– Милина ми је када треба да уђем у учионицу и зборницу, као што су ми и Карловци прирасли за срце – прича рођена Новосађанка Бранислава Брана Поповић. – Одлазила сам и раније у Карловце, где имамо пријатеље, али не тако често. Сада сам због школе чешће у њима, што ми представља задовољство и пружа прилику да их боље упознам.
Филип је најраније детињство провео у Српском Сиону. Живео је у Карловцима до 1999. године, када су родитељи купили плац и преселили се у Ковиљ. У тамошњем манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила сусрео се још као дете с црквеним појањем, којем се посветио исто тако студиозно као и сликарству.
– Похађао сам Школу црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” при Православној црквеној општини новосадској и 2017. стекао диплому учитеља црквене музике – каже Филип. – Радим као асистент јеромонаха Јеротеја у тој школи и водим певницу у цркви на Телепу. Појање и иконопис су компатибилне уметничке дисциплине, настале у исто време, које су и код мене преплићу – уклапају и надопуњују.
Филип каже да је опчињен нашим средњовековним сликарством. Први пут се сусрео са живописом 2015. године, када је био члан екипе која је у Ваљеву осликала унутрашњост цркве у кругу тамошње болнице. То искуство истиче као драгоцено, пре свега због сарадње с врсним познаваоцем црквеног сликарства архимандритом Алексејем, духовником једног руског манастира у Сиднеју.
– Отац Алексеј је донео нов приступ иконописању, које је због прекида традиције услед историјских околности код нас оскудно – наглашава Филип. – Његов однос према иконопису ме је одушевио и тада сам се заљубио у ту врсту уметности. Он ме је увео у свет црквеног сликарства уз примену природних минерала и пигмената који живопису дају посебну лепоту.
Након ваљевске болничке цркве, Филип је осликао и параклис при Цркви Свете недеље у Батајници. У том подухвату му је помагала и супруга Бранислава, која напомиње да су обоје много научили о позлати од Филиповог оца јер се и он три деценије бави иконописањем.
Још док је ишла у средњу школу, Бранислава је маштала о томе да упише јувелирску академији у Лондону, али је одустала и посветила се, како каже, студијама чисте ликовне уметности код нас. Након што је завршила Академију, потиснута жеља да се бави израдом накита поново се јавила, и уз Филипову подршку, на коју увек рачуна, упустила се у то. Најпре је стидљиво, за своју душу израђивала минђуше и ланчиће од глине. Када је, како каже, стекла сигурност у томе што ради и дошла до производа иза којег је могла самоуверено да стане, на Филипов наговор их је преко друштвених мрежа изложила погледима других.
– Када су почеле да ми стижу наруџбине, нашла сам се у шоку – отворено ће Бранислава. – Чим сам направила то што сам замислила, размишљала сам о имену који ће тај накит да носи. Желела сам да то буде име које ће асоцирати на нашу земљу, традицију, при чему ми је стално у мислима био цвет. Упустила сам се у истраживање симболике васкрсења и дошла до цвета рамонда, који се као амблем носи у реверима у знак сећања на војнике из Првог светског рата. И тако је накит који правим понео име „Рамонда”.
Огрлице, минђуше и наруквице под тим именом могу се купити и у „Уникатном кутку” на Тргу младенаца. Сада их израђује од дрвета. Каже да користи исту технику коју и Филип за израду икона. Осликава их акварел-бојама или јајчаном темпером и на крају ставља позлату. Сваки комад је уникатан, с тим што у извесној мери, која се не коси с њеним естетским критеријумима, допушта да наручиоци утичу на изглед накита.
Зорица Милосављевић
