– Салон је отворен 1968. године у Футогу, и никада није престао да ради – каже берберин Лазар Пантелић, син Живана Пантелића. – Од оца сам научио занат, а после завршене фризерске школе у Београду, вратио сам се и наставио да му помажем. Сада је и мој син, који је добио име по деди, наследио посао.
Дуга и богата традиција Пантелића, како Лазар каже, помаже им да преброде све тешке периоде, те за муштерије имају три генерације – деда Живанове пријатеље, њихову децу и унуке, који полако доводе и своју децу, па је и четврта генерација званично ушла у салон.
– Мој отац се пензионисао и више не ради, али његове муштерије још увек долазе – објашњава Лазар. – Чувамо традицију, марљиво радимо, али се трудимо да одржимо корак с временом.
Ванредно стање, током којег је фризерским салонима било забрањено да раде, Лазар и Живан искористили су да преуреде салон јер, како истичу, не ваља стајати у месту, и вреди заменити ствари које су дотрајале.
– Осим изгледа салона, једино што смо заменили су машинице за шишање, а, наравно, након сваке муштерије, мењамо и жилет – каже Лазар. – Квалитет је остао исти, а најбоља реклама су нам муштерије које се прошетају селом након шишања.
Незгода као и у свакој другој професији има, те су посечени прсти били честа појава на самом почетку, али како су године одмицале, а искуство се повећавало, незгоде су потпуно нестале.
– Маказе морају бити оштре и не смеју чупати косу – напомиње Лазар Пантелић. – Никада нисмо посекли муштерију, али себе јесмо, и то у време док смо тек учили занат. Сада су године учиниле своје, па бисмо неке ствари знали вероватно и жмурећи да урадимо.
Међу услугама које „берберска династија Пантелић” нуди је, наравно, и бријање, које полако излази из моде, али се у овом салону тај обичај одржао.
– Људи се све чешће сами брију, па то радимо углавном када неко дође да се ошиша, па када је ту, затражи и бријање – прича Лазар. – И бријање и шишање чешће се тражи током лета јер људима сметају длаке, а углавном при шишању подбријемо и врат.
Лазар има и унуке, па је за очекивати да ће бити још наследника у послу.
– Највише бих желео да сви моји унуци заврше факултет и постану доктори – признаје берберин Лазар. – Међутим, од генетике се тешко бежи па мислим да ће се сигурно неко определити за ово занимање, а ако до тога дође, ми смо спремни да их научимо послу и подржимо.
Тајне берберског заната постоје, а породица Пантелић љубоморно их чува од других, али дели између себе.
– У овом послу нема неке магије, али малих тајни и цака има – додаје Лазар Пантелић. – Све што је мој отац научио и пренео мени, ја сам пренео мом сину, а сваки дан се научи нешто ново па је комуникација унутар наше породице веома важна.
Д. Андулајевић
Пројекат „Разгледница приградских насеља” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
